Noc je i napolju sam.Pada sneg,hodam,negde sam se zaputio,ne znam gde.Vrlo je tiho,sneg upija sumove,sam sam,nigde nikoga,ogromne pahulje neumoljivo prekrivaju sve,mene,drvece,travu,klupe.Sneg izgleda kao ogromno polje dijamanata,carobno svetluca,svidja mi se.Ne znam ni gde se nalazim,prolazim pored lampi cija svetlost oblikuje paukove mreze po tamnom nebu.Izmedju svetlosnih traka posmatram pahulje.Nije mi hladno,osecam neki cudan spokoj.Sneg skripi pod mojim koracima,osvrcem se,nema tragova.Posmatram stopala dok hodam,upadam u sneg desetak centimetara ali kad podignem nogu traga nema.Prolazi mi kroz glavu da mozda to nisam ja,da mozda nisam ni tu.Smeskam se i hodam dalje u nepoznato.Nisam zabrinut,nisam uplasen,vise sam samozadovoljno srecan.Hodam po snegu i ne ostavljam tragove,magicno,poceo sam da razmisljam o "onom sto je hodao po vodi".Madjionicar,opsenar,prevarant,cudotvorac ili isto kao i ja nije znao sta ga je snaslo.
Dva oka,dva uzarena oka mi se priblizavaju iz daljine.Pokusavam da,kroz zid pahulja,nazrem sta je to ili ko je to.I dalje nema nikakvog zvuka.Oci postaju sve vece,osecam neku zebnju.Neka zver,Bezlebub dolazi,dolazi da me odvede,video je cudo na snegu,uplasio se,uplasio sam se.Na celu mu nesto pise,zelenim slovima,daleko je,ne vidim sta pise,grci mi se zeludac,kolena pocinju da klecaju.Zar je to to,zar mora bas sada,kad sneg pada,kad je tiho,kad je lepo vece i kad iza mene ne ostaju tragovi u snegu.Pocinjem da razaznajem slova,JUDENDORF-STRASSENGEL Nr43,oci su pristigle vec sasvim blizu.Pocinjem da se smejem,kakav sam ja idiot,bio je to autobus a ne Bezlebub.Zeleni Mercedes,nov novcat,pogonjen motorom na biodizel,gotovo necujan,vlasnistvo Grazer verkehrsbetriebe(javni prevoz grada Graca).Autobus mi se zaustavlja ispred nosa i vrata se otvorise gotovo besumno ali sa onim tihim pffffff.Ulazim unutra iz ciste radoznalosti da vidim kuda cu da odem.Kupujem kartu i spokojno se zavaljujem u sivo tapacirano sediste,toplo je u busu,mirise na nesto sladunjavo ali je prijatno.Nisam sam,neki stariji ljudi su tu i pocinju da me cudno posmatraju pogledima punim nekakvog sazaljenja.Ne shvatam zasto,pomalo mi je neprijatno.Pocinju da se priblizavaju,opkoljavaju me,sa strane stoje, iza i ispred sedaju,vidim i neke suze u njihovim ocima.Nista ne shvatam,jedna stara baka sa maramom na glavi nezno mi miluje obraz,pocinju da mi govore kako im je zao sto sam tako siromasan,otvaraju torbe,hvataju se za novcanike,hoce da mi daju pare.Postaje mi neprijatno,gledam u svoju odecu,obicnu odecu,nista losiju od njihove,kapa,debela jakna,cipele za sneg,adekvatna odeca za nocnog setaca po snegu,osecam se kao kreten.Pokazujem im da sam kartu uredno kupio,pokazujem im novac,govorim im da sam krenuo da kupim konja jer ako stari Seppi ima konja zasto ga ne bih imao i ja.Pocinju da smaraju,necu da uzmem njihov novac,necu milostinju,imam para za konja,jebite se svi.
Pritiskam dugme za zaustavljanje,stajemo,izlazim zurno napolje,nadrkan sam.Ovaj put gazim po travi,zelenoj da zelenija ne moze da bude.Dan je,nebo je modro,sunce probija kroz tamne oblake,oblake koji su samo par minuta pre toga iz sebe izlili letnji pljusak.Nebo je spremno za dugu,vazduh mirise na ozon,oseca se elektricitet.Okolina se preliva u pastelnim bojama,sve izgleda doista nestvarno.Krecem prema kuci,sigurnim korakom a ne znam ni gde sam.Pravac znam,gde sam ne znam.Stizem do neke ruine,nesto sto lici na rimski akvadukt na kojem je izgradjen barokni dvorac pa je onda sve to lepo neko izbombardovao.Moram da prelazim preko nekih greda i beskrajnih drvenih stepenica.Sve se klima i ljulja,idem vrlo polako i oprezno,napredujem korak po korak.Nema straha ali me nervira sto se tako klima i ljulja.Spustam se nekim stepenicama dole,negde fali po stepenik ili dva pa moram da pazim ili da skacem kao pavijan.Nikad kraja.
Stojim pred ogledalom,proucavam lice.Ogledalo je moje lice,moje lice je ogledalo.Na momenat se zbunjujem,ne znam sa koje sam strane.Promatram podocnjake i bore,kozu zagadjenu nikotinom,kosu koja pocinje da sedi,dlake iz nosa.Dvojka u donjem delu vilice pocinje da se kvari.Crno sa unutrasnje strane usta,prednja strana je vec posivela.Alarmantno,opet jebada sa zubarima.Ne volim zubare,zapravo ih se uzasavam,uzasavam se njihovih alata,burgija,kukica,mirisa,ne volim kad mi cackaju po lobanji a i kad drzim usta otvorena dok rade uvek mi se povraca.Na kraju krajeva nema ni onih sisatih,seksi medicinskih sestara.Sve su u Holivudu.
Klatim se ispred sporeta,cekam da se kafa ukuva.Jutro je,rano,6:45,dim od cigarete mi podlo ulazi u oci.Ne vadim pljugu iz usta,ne dozvoljavam sebi luksuz predaje tako rano ujutro.Razmisljam o snu,o snegu,autobusu,konju i zubu.Pojma nemam sta sve to znaci i da li uopste nesto znaci.Odakle mi pravo da tumacim snove kad ionako dva i dva najcesce nisu cetir.Drago mi je da ponovo sanjam,dugo nisam sanjao a spavao sam.Odlicno,volim kad mi ovako pocne dan,u sustini ni ne pocne,samo se nastavi...
Нема коментара:
Постави коментар