Dijagonalna sreca

Kisovito,sumorno jutro,negde oko pola osam,kafa na benzinskoj pumpi,usput do posla.Ko zeli da popije dobru jutarnju kafu sigurno ne treba da je pije u restoranu na benzinskoj pumpi.Ne pomazu ni varijacije sa secerom i mlekom,jednostavno kafa na benzinskoj pumpi je uglavnom djubre i ne znam zasto je to tako ali sta da se radi,takva tura.

Narucio sam kafu,pokupio je i otisao u deo gde je dozvoljeno pusenje.Zadnji deo restorana,par stolova za stajanje i dve slot masine.I pepeljare naravno.Zapalio sam pljugu, srknuo djubre i osmotrio okolinu krmeljivim pogledom.Slot masine su radile punom parom,dve masine,tri igraca.Tri jutarnje protuve,tri kockara,tri pacenika.Dve protuve zapravo i jedna protuva.Dva Rumuna su udarali po jednoj masini,klasika,kozna jakna,trenerka,kineske patike,Marlboro i pivo za dorucak.Nista se originalnije nije ni moglo ocekivati,jeftino i predvidljivo dozlaboga,zbog takvih slavnih potomaka grof Cepes sigurno pravi salto mortale u drvenoj kosulji.

Za drugom masinom stvar je bila neuporedivo zanimljivija.Zavarenog pogleda za ekran sedela je neka dama.Rano sabajle cica przi po slot masini.Na prljavom podu tri kese sa nekim glupostima,pored nje pepeljara i velika solja sa kafom koja je ocigledno davno prestala da se pusi.Cigareta u pepeljari sa cetir centimetra pepela,znak da se pozrtvovano predala igri.Posmatrao sam igru,voce,brojevi,neki iksovi,neke tresnje i limuni,sve se to vrti u krug,cica cepa neke linije,horizontalne,uspravne pa cak i dijagonale.Nista ne kapiram,brojevi i logika su mi uvek bili slaba strana,nekako se sa slovima bolje snalazim.Jedino sto sam ukapirao da joj se novac ubrzano topi,igrala je sa ulogom od 25 centi.Polovi,ulaze,stekuje i sve tako neke fore ali se glavni stek ipak istopio.Gotovo,nula, ali ne predaje se,vadi novcanik i vredno hrani masinu sa sto eura.Umalo se nisam zagrcnuo.Igra se nastavlja znaci i to u velikom stilu.

Uspravna je kao da je progutala neonku pa ne sme da se savije.Izmedju trideset i cedrdeset godina,primecuju se tragovi lepote,nekadasnje.Kosa crna,farbana kao katranom,zguzvan mantil,zguzvana suknja,najlonke crne i jeftine sandale.Ofucano.Ocigledno videla je ona i bolje dane.Opet bilo je nesto fascinantno,drzanje i stav,izolovana u svom svetu u svojoj igri,svojoj zavisnosti,svojoj sreci.Lepe noge,lepi gleznjevi,lepe ruke,dugacki prsti,negovani.Fetis.Poceo je da mi se dize.Poceo sam da zamisljam kako je trpam dok udara po masini,dok polovi,secuje,stekuje, ulaze,kako je cepam odpozadi dok je tako predana.Triling,masina ,ona i ja.Seks na benzinskoj pumpi,ujutro.Pobedila bi me slot masina na kraju,znao sam to,nisam imao sanse.

Ugasio sam cigaretu i jedva progutao kafu,platio,baksis izostavio i izasao napolje.Nju je cekala samo sreca a mene cevi odvodne,cevi dovodne,pokvarene slavine,zapusene wc solje,plocice,kupatila,popucale cevi,zapusene sudopere,radijatori i ko zna kakve jos lepe stvari.Dan je tek pocinjao....

Il´ je san il´ je java babeta

Noc je i napolju sam.Pada sneg,hodam,negde sam se zaputio,ne znam gde.Vrlo je tiho,sneg upija sumove,sam sam,nigde nikoga,ogromne pahulje neumoljivo prekrivaju sve,mene,drvece,travu,klupe.Sneg izgleda kao ogromno polje dijamanata,carobno svetluca,svidja mi se.Ne znam ni gde se nalazim,prolazim pored lampi cija svetlost oblikuje paukove mreze po tamnom nebu.Izmedju svetlosnih traka posmatram pahulje.Nije mi hladno,osecam neki cudan spokoj.Sneg skripi pod mojim koracima,osvrcem se,nema tragova.Posmatram stopala dok hodam,upadam u sneg desetak centimetara ali kad podignem nogu traga nema.Prolazi mi kroz glavu da mozda to nisam ja,da mozda nisam ni tu.Smeskam se i hodam dalje u nepoznato.Nisam zabrinut,nisam uplasen,vise sam samozadovoljno srecan.Hodam po snegu i ne ostavljam tragove,magicno,poceo sam da razmisljam o "onom sto je hodao po vodi".Madjionicar,opsenar,prevarant,cudotvorac ili isto kao i ja nije znao sta ga je snaslo.

Dva oka,dva uzarena oka mi se priblizavaju iz daljine.Pokusavam da,kroz zid pahulja,nazrem sta je to ili ko je to.I dalje nema nikakvog zvuka.Oci postaju sve vece,osecam neku zebnju.Neka zver,Bezlebub dolazi,dolazi da me odvede,video je cudo na snegu,uplasio se,uplasio sam se.Na celu mu nesto pise,zelenim slovima,daleko je,ne vidim sta pise,grci mi se zeludac,kolena pocinju da klecaju.Zar je to to,zar mora bas sada,kad sneg pada,kad je tiho,kad je lepo vece i kad iza mene ne ostaju tragovi u snegu.Pocinjem da razaznajem slova,JUDENDORF-STRASSENGEL Nr43,oci su pristigle vec sasvim blizu.Pocinjem da se smejem,kakav sam ja idiot,bio je to autobus a ne Bezlebub.Zeleni Mercedes,nov novcat,pogonjen motorom na biodizel,gotovo necujan,vlasnistvo Grazer verkehrsbetriebe(javni prevoz grada Graca).Autobus mi se zaustavlja ispred nosa i vrata se otvorise gotovo besumno ali sa onim tihim pffffff.Ulazim unutra iz ciste radoznalosti da vidim kuda cu da odem.Kupujem kartu i spokojno se zavaljujem u sivo tapacirano sediste,toplo je u busu,mirise na nesto sladunjavo ali je prijatno.Nisam sam,neki stariji ljudi su tu i pocinju da me cudno posmatraju pogledima punim nekakvog sazaljenja.Ne shvatam zasto,pomalo mi je neprijatno.Pocinju da se priblizavaju,opkoljavaju me,sa strane stoje, iza i ispred sedaju,vidim i neke suze u njihovim ocima.Nista ne shvatam,jedna stara baka sa maramom na glavi nezno mi miluje obraz,pocinju da mi govore kako im je zao sto sam tako siromasan,otvaraju torbe,hvataju se za novcanike,hoce da mi daju pare.Postaje mi neprijatno,gledam u svoju odecu,obicnu odecu,nista losiju od njihove,kapa,debela jakna,cipele za sneg,adekvatna odeca za nocnog setaca po snegu,osecam se kao kreten.Pokazujem im da sam kartu uredno kupio,pokazujem im novac,govorim im da sam krenuo da kupim konja jer ako stari Seppi ima konja zasto ga ne bih imao i ja.Pocinju da smaraju,necu da uzmem njihov novac,necu milostinju,imam para za konja,jebite se svi.

Pritiskam dugme za zaustavljanje,stajemo,izlazim zurno napolje,nadrkan sam.Ovaj put gazim po travi,zelenoj da zelenija ne moze da bude.Dan je,nebo je modro,sunce probija kroz tamne oblake,oblake koji su samo par minuta pre toga iz sebe izlili letnji pljusak.Nebo je spremno za dugu,vazduh mirise na ozon,oseca se elektricitet.Okolina se preliva u pastelnim bojama,sve izgleda doista nestvarno.Krecem prema kuci,sigurnim korakom a ne znam ni gde sam.Pravac znam,gde sam ne znam.Stizem do neke ruine,nesto sto lici na rimski akvadukt na kojem je izgradjen barokni dvorac pa je onda sve to lepo neko izbombardovao.Moram da prelazim preko nekih greda i beskrajnih drvenih stepenica.Sve se klima i ljulja,idem vrlo polako i oprezno,napredujem korak po korak.Nema straha ali me nervira sto se tako klima i ljulja.Spustam se nekim stepenicama dole,negde fali po stepenik ili dva pa moram da pazim ili da skacem kao pavijan.Nikad kraja.

Stojim pred ogledalom,proucavam lice.Ogledalo je moje lice,moje lice je ogledalo.Na momenat se zbunjujem,ne znam sa koje sam strane.Promatram podocnjake i bore,kozu zagadjenu nikotinom,kosu koja pocinje da sedi,dlake iz nosa.Dvojka u donjem delu vilice pocinje da se kvari.Crno sa unutrasnje strane usta,prednja strana je vec posivela.Alarmantno,opet jebada sa zubarima.Ne volim zubare,zapravo ih se uzasavam,uzasavam se njihovih alata,burgija,kukica,mirisa,ne volim kad mi cackaju po lobanji a i kad drzim usta otvorena dok rade uvek mi se povraca.Na kraju krajeva nema ni onih sisatih,seksi medicinskih sestara.Sve su u Holivudu.

Klatim se ispred sporeta,cekam da se kafa ukuva.Jutro je,rano,6:45,dim od cigarete mi podlo ulazi u oci.Ne vadim pljugu iz usta,ne dozvoljavam sebi luksuz predaje tako rano ujutro.Razmisljam o snu,o snegu,autobusu,konju i zubu.Pojma nemam sta sve to znaci i da li uopste nesto znaci.Odakle mi pravo da tumacim snove kad ionako dva i dva najcesce nisu cetir.Drago mi je da ponovo sanjam,dugo nisam sanjao a spavao sam.Odlicno,volim kad mi ovako pocne dan,u sustini ni ne pocne,samo se nastavi...

Voajer

Sigurno nisam jedini koji voli da sedi u basti neke kafane kad je lepo vreme.Obicno mi drustvo prave espresso,neko hladno pice sa ledom i stari dobri Lucky Strike.Subota pre podne je idealno vreme za tako nesto.Neradni dan za povlastene,radni dan za prodavce.Opustena atmosfera sve u svemu.Novine tu sluze samo kao dekor ili kao paravan,kamuflaza zapravo.Zasto volim da sedim u kafanskoj basti pre podne uz Lucky i espresso.Jednostavno volim da posmatram ljude.Volim da posmatram ljude mada ih u sustini ne volim.Volim da posmatram njihova lica,njihove pokrete,njihovu muku ili radost,zurbu ili lenjo prenemaganje.
Cesto igram igru u kojoj nema pobednika ili porazenih i u kojoj nema rezultata.Igram igru sam sa sobom,obicno pronalazim ljude koji brzo prolaze ispred mene i pokusavam da im uhvatim pogled.Kazu da su oci ogledalo duse.Verovatno u toj tvrdnji ima istine.Neverovatno sta se sve uhvati u tim pogledima,citave zivotne price.Silom prilika jako sam se dobro izvezbao da citam poglede i mimiku lica.Hteo ne hteo morao sam tome da se naucim sto uopste i nije losa stvar.U redu,svi mi citamo mimiku sa drugih lica i nisam otkrio toplu vodu ali zbog upotrebe nematernjeg jezika morao sam jako da se dobro izvezbam u toj disciplini. Italijani,koji su bez premca najveci lazovi na svetu tvrde da se mimikom sa lica moze otkriti laz jer postoji 36 razlicitih pokreta lica ili ruku koji oznacavaju laz.Ne verujem da su me slagali.Lazi,ljubav,poverenje,ironija,cinizam,bezobrazluk,zloba,podmuklost,pohlepa,tuga,radost,i gomile drugih stvari,sve to pokusavam da uhvatim u tom trenu ukrstanja pogleda.Bastenski voajerizam otprilike.Ne sekiram se,verovatno nisam jedini koji to radi a ima i gorih vrsti voajerizama.

Teatar,ulicni teatar,zivotni teatar,teatar u prolazu,teatar koji zivi.Neverovatna stvar,teatar u reziji slucajnosti,koreografiji zurbe,scenografiji urbanisticke slucajnosti i muzikom ulicne buke.Bolje od filma,bolje od televizije,bolje i od pozorista.Nenametljivo,bez glumaca,bez programa,sadrzajno do ruba eksplozije,traje koliko traje,espresso,dve cigarete,dva espressa,pakla cigareta,pivo,dva,rucak,flasa vina,pljusak,traje koliko ja zelim a ne koliko mi odredi neko drugi.Svako novo lice je nova prica,delic sekunde idemo na sledeceg.Nema glavnog glumca,nema glavne glumice,nema patetike i melodrame a ima svega,svi su glumci u glavnim rolama,stotine prica mi prolaze ispred nosa.Jednostavno ne postoji taj neko ili nesto koji bi smislio nesto bolje od tog ulicnog teatra.

Filmovi,televizija,cisto gubljenje vremena i energije,surogat religije da bi se glupi jos vise zaglupili.Ulica je prava stvar,voajerizam na ulici je u prednosti od voajerizma ispred televizora zato sto je ziv i zato sto je nepredvidljiv.Lepo je Seka rekla u "Maratoncima"-SEREM VAM SE U TON FILM,imala je stara cura pravo....

Vesna

Lep dan,suncan,stiglo je prolece.Nije bas otoplilo ali oseca se promena.Bas fino,dosta je bilo zime i hladnoce i debele odece.To treba proslaviti,to se mora proslaviti.Obukao sam se,obuo i sjurio u prvi prolecni dan.Oseti se u vazduhu taj miris neceg novodoslog a i sunce nekako lepse sija,sjaj optimizma valjda.Sto metara do dragstora i nazad,naoruzan klopom i vinom.

Hranu sam samo ostavio na komodi,da saceka glad.Vino je dobilo prednost ovaj put,u slavu proleca.Otvorio sam produkt jeseni prvog prolecnog dana.Kao u filmu,Weissburgunder,korektno ohladjen,cuveno austrijsko vino,poniklo na suncem obasjanim padinama Juzne Stajerske,3,99€,nema bolje.Kur moj nema bolje ali nema veze,bitno da menja percepciju.Otvorio sam ga i natocio,sta drugo.

Sedim i blenem kroz prozor,posmatram prolaznike,automobile,setace dece,setace pasa,bicikliste i uredno ulivam vino u sebe.Lepo mi je,vec sam blago naroljan,mozak na pasi,ne razmisljam o nicemu posebnom,2:09 je u Americi,g-djica D negde drema na sigurnom,tekuce probleme sam sasvim uredno i bez grize savesti gurnuo pod tepih.Ko ih jebe,nece pobeci.

Slusam muziku,Mocart,Hajdn,to mi treba sada.Lepa,kicerasta barokna muzika,prolecna,sa puno violina,horni i zvoncica.Nema dramatike,samo sazvucje u punoj snazi,poletno,sve se preplice,malo i dirigujem usput,onako pijan.Nalivam novu casu,muzicka fiskultura iscrpljuje.

Nikle su i visibabe.Svi se nesto raduju kad vide visibabe,pa radujem se i ja.Kome cu se radovati ako necu visibabama.Secam se kad sam bio dete i to ono malo,moj tata i moj mama i ja sedali smo u nas NSU Prinz 1200C i odlazili na Frusku Goru da beremo visibabe.Moj tata je jako voleo Brankovac.Ja nisam,glupava livada pod nemogucim uglom puna balege.Ako se zaneses pa sjuris dole treba ti pola dana da se popnes a naravno svi ciljevi,parking,mama,tata bili su tamo gore,na vrhu.Brankovac je bio pun visibaba i onda je pocinjala berba.Nikad nisam shvatao tu pomamu za visibabama,taj ritual branja.Skroz bez veze,cak nisu mogle ni da se jedu.Ok,shvatam,uberes par komada pa nema veze,stavis ih u vazu na par dana pa gledas kako umiru sporom smrcu.Ne,mi smo brali te visibabe do iznemoglosti u velikim kolicinama a kad se natrci na ljubicicu ili kukurek to su vec bili onda brankovacki pirovi.Mahnito su se brale visibabe,kao na normu,kao na akord,vrhunsko smaranje na Brankovim livadama.Ne znam da li je i Branko tu brao visibabe,ako jeste nije ni cudo sto je umro tako mlad.Bilo je tu i boljih trenutaka,mamini sendvici sa piletinom i hlebom natopljenim u zutu pilecu mast,momacki obrok za mladog udarnika,eliminatora fruskogorske flore.Onda bi tako izmoreni ali ipak srecni,narocito ja,sedali u NSU Prinz 1200C,mama,tata,ja i brdo visibaba i odlazili kuci.Visibabe su vec koliko sutra zavrsavale u kanti za smece.Uveli,mrtvi vesnici proleca blenuli su iz kante dok su im drustvo pravile ljuske od jaja i luka i nekakve ogrizine.Definitivno bez smisla.Srecom da vesnici proleca nisu koprive,onda bi to tek bio najeb.

Pri kraju sam sa vinom.Vec sam debelo pijan,nije los burgundac,jos mi se ne povraca.Pojacao sam muziku,bauljam po stanu,gledam se u ogledalo.Tu i tamo i zapevam nesto.Zurka za jednog,zurka za izgubljenog.Bar ne moram sa nikim da pricam,sam sam sebi suvisan.Jebu me te visibabe i nagib.Pijem na prazan stomak,bolje je,jace udara.Mozda da izadjem na sunce da osuncam mozak,prolece je.

Idem napolje,sigurno idem napolje,napolju sam, hodam,dragstor se udaljio,burgundac me ceka spokojno,zna da dolazim da ga pokupim pa da zajedno slusamo muziku proleca.

Sa sobom sam sam sa sobom

Moj nocni prijatelj 2:09 se izgleda najzad odselio,nema ga vise.Uzas kako me je smorio,nadam se da se vise necemo nikada necemo videti i nadam se da ni jednu zoru vise necemo docekati zajedno.Govnar,razneo me u paramparcad.Gospodjice Depresije takodje vise nema,mislim ima je ali se momentalno povukla na orman ili iza zavese.Ne znam tacno gde je,necu ni da je trazim,znam da je u blizini,javice se i sama,ne sumnjam ni malo u to.Javice se kad me se zazeli,javice se kad bude osetila da trebam njeno drustvo.Pojma nemam ko ce sledeci da dodje.Nezvani,nenajavljeni gosti,bez plana i programa,dodju,obicno nocu,demoliraju me par dana i odu,bez pozdrava.Onda ostanem sam sa sobom,otrovan od nikotina,smrdim na duvan kao tvor i treba mi vremena posle toga da se saberem,da ponovo slozim kockice u glavi.

Kao "Igre bez granica" samo sto nema Djenara Olivijerija i Guida Paskvalea svemocnih arbitara da dunu u pistaljku da prekinu igru ili bar da daju pauzu.

Pohovan mozak

Nisam se ulenjio nego sam se skurcao.Prazan mozak,kao da mi je neko vakumirao lobanju.Vrlo neomiljeno stanje duha u koje povremeno upadam.Ok,mislim da u takva stanja mnogi od nas upadaju,nije problem,niti sam ja izuzetak,neko o tome prica,neko o tome cuti,neko pije vise nego uobicajeno a ja pisem.I pusim malo vise nego obicno,cisto da spomenem.

Bas me fino stislo i ne pusta.Stara dobra depresija,stara dobra prijateljica noci.Nema spavanja,ili ima malo i nekvalitetno.Proci ce,znam da hoce,mora,jebacu joj sve po spisku,ne znam samo kada.Tu i tamo me savlada,hrvemo se,borimo se,bacim je na ledja,odalamim je preko usta,sakrije se,pobegne fuksa.Mislim pobedio sam kad eto nje,skace iza zavese,iza ogledala,sa plafona ,lustera,zabada mi nokte u mozak,kad se najmanje nadam.Ponekad se bojim,ponekad se borim,hvatam se u kostac sa pogani,hrabro i manje hrabro,samouvereno ili iz ocaja.Mrzimo se i volimo se ili je sve "ili".Ne znam ni sam, nisam svestan svega,znam kad ode i drago mi je sto je nema ali znam da ce se vratiti,danas,sutra za nedelju dana ili ce godine proci do ponovnog susreta nas dvoje,ljubavnika koje spaja mrznja.Ziva je da zivlja ne moze biti,osecam njen vreo smrdljivi zadah za vratom,smrdi,smrdi na sumpor noci.Mrzim je,voli me.Ne moze bez mene.

Jednog dana,jednog dana ce pobediti,posisace me njena opesija mojom dusom,znam to osecam to.Pobedice me svojom ljubavlju,pokleknucu i sam,necu izdrzati,zavolecu i ja nju.Znam,u nekom delu svog mozga znam bice to velika ljubav,ljubav u kojoj cemo oboje izgoreti i ciji ce plamen biti poslednji bljesak,poslednji pozdrav svetu pre velikog puta u nistavilo.

subotom bez znakova

licnom samovoljom sam odlucio da sve moje subotnje tekstove koje napisem ili objavim lisim znakova interpunkcije i velikih slova i bice to samo tekstovi sacinjeni od malih slova reci i razmaka izmedju reci st0 znaci dao sam interpunkciji slobodno svidjalo se to nekom ili ne meni se svidja jer znakovi interpunkcije samo stvaraju ogranicenja mnogo vise nego sto doprinose jasnoci teksta a primera ima dosta i navescu ih nekoliko i nekako mi se cini da reci bez znakova lakse iz mene izlaze i nema prekinutih misli i slaganja recenica i sve izgleda kao da sam sasuo u mozak jak purgativ i da imam mentalni proliv i sad se sigurno vi pitate i kazete sebi vidi ovu budalu pa taj stvarno ne zna sta ce od sebe nije normalan bolje da radi nesto pametno nek ide da kopa kanale nek nadje neku drugu zanimaciju nego sto nas smara a ja bas hocu da smaram i sebe i vas i uzivam u tome jer je subota najbolji dan u nedelji kad se nista ne radi i kad sve prodavnice rade i kad se cigarete mogu kupiti na svakom uglu i tako mi se hoce i cak sam razmisljao da iz svih dosadasnjih tekstova izbacim znakove ali nisam jer me mrzi dozlaboga i morao bih onda da menjam i konstrukciju recenica i tako u nedogled pa je bolje ovako samo subotom da maltretiram bez znakova jer ti nam znakovi i ne trebaju u zivotu jer kad razmisljate ili pricate sami sa sobom ili sa drugima ne koristite znakove interpunkcije ali zato gestikulirate i ima jedna pojava u tom svetu gestikulacije koja me nevidjeno nervira i zaista odlepim kad to vidim a to je kad neko nesto prica i kad se dohvati necega sto je pod znacima navoda mahinalno ali da svi vide zatitra ili zagrebe prsticima po vazduhu sa obe ruke u visini ramena kaziprstom i onim srednjim explorerom i posalje znacajan ispitivacki pogled u cilju ispitivanja sagovornika i provere da li je primecen gest koji je u tom momentu bitniji i od same srzi konverzacije i sve to posoljeno imbecilnim kezom koji podseca na facijalni grc i tad svi treba da su fascinirani tim fensi pederskim gestom i sve me to tako uvek pomeri da dobijem poriv a ne smatram sebe nasilnom osobom da doticnom ili doticnoj izlomim prste spravom za krckanje oraha toliko me taj potez raskomada i dobro nemam ja nista protiv gestikulacije jer gestikulacija je sastavni vid konverzacije i to ne poricem ali taj degenerizam me rastura i kontam na sta bi sve licilo da sve moguce znakove interpunkcije u razgovoru oznacavamo na takav nacin i tacke i zareze i zagrade i upitnike usklicnike viticaste zagrade dvotacke pa na sta bi to licilo primakli bi se opasno stupnju primata jer ionako se nasa konverzacija sastoji uglavnom od psovki i nebuloza pa kad bi jos i to radili gde bi nam bio kraj ali znam gde ce sada da bude kraj ovom tekstu jer mi je kompjuter odlepio i napravio neki cirkus pa sam morao pola teksta koji nije memorisao da ponovo napisem i proklete li sprave korisna je ali ume da me najedi ponekad i voleo bih kada bi vam svima koji citate ovaj tekst malo zatitralo pred ocima i voleo bih da vas malo i glava zaboli tek toliko da vam bude zabavno subotom popodne a ako do toga dodje bice mi nadasve drago i znacu da sam uspeo