Dijagonalna sreca

Kisovito,sumorno jutro,negde oko pola osam,kafa na benzinskoj pumpi,usput do posla.Ko zeli da popije dobru jutarnju kafu sigurno ne treba da je pije u restoranu na benzinskoj pumpi.Ne pomazu ni varijacije sa secerom i mlekom,jednostavno kafa na benzinskoj pumpi je uglavnom djubre i ne znam zasto je to tako ali sta da se radi,takva tura.

Narucio sam kafu,pokupio je i otisao u deo gde je dozvoljeno pusenje.Zadnji deo restorana,par stolova za stajanje i dve slot masine.I pepeljare naravno.Zapalio sam pljugu, srknuo djubre i osmotrio okolinu krmeljivim pogledom.Slot masine su radile punom parom,dve masine,tri igraca.Tri jutarnje protuve,tri kockara,tri pacenika.Dve protuve zapravo i jedna protuva.Dva Rumuna su udarali po jednoj masini,klasika,kozna jakna,trenerka,kineske patike,Marlboro i pivo za dorucak.Nista se originalnije nije ni moglo ocekivati,jeftino i predvidljivo dozlaboga,zbog takvih slavnih potomaka grof Cepes sigurno pravi salto mortale u drvenoj kosulji.

Za drugom masinom stvar je bila neuporedivo zanimljivija.Zavarenog pogleda za ekran sedela je neka dama.Rano sabajle cica przi po slot masini.Na prljavom podu tri kese sa nekim glupostima,pored nje pepeljara i velika solja sa kafom koja je ocigledno davno prestala da se pusi.Cigareta u pepeljari sa cetir centimetra pepela,znak da se pozrtvovano predala igri.Posmatrao sam igru,voce,brojevi,neki iksovi,neke tresnje i limuni,sve se to vrti u krug,cica cepa neke linije,horizontalne,uspravne pa cak i dijagonale.Nista ne kapiram,brojevi i logika su mi uvek bili slaba strana,nekako se sa slovima bolje snalazim.Jedino sto sam ukapirao da joj se novac ubrzano topi,igrala je sa ulogom od 25 centi.Polovi,ulaze,stekuje i sve tako neke fore ali se glavni stek ipak istopio.Gotovo,nula, ali ne predaje se,vadi novcanik i vredno hrani masinu sa sto eura.Umalo se nisam zagrcnuo.Igra se nastavlja znaci i to u velikom stilu.

Uspravna je kao da je progutala neonku pa ne sme da se savije.Izmedju trideset i cedrdeset godina,primecuju se tragovi lepote,nekadasnje.Kosa crna,farbana kao katranom,zguzvan mantil,zguzvana suknja,najlonke crne i jeftine sandale.Ofucano.Ocigledno videla je ona i bolje dane.Opet bilo je nesto fascinantno,drzanje i stav,izolovana u svom svetu u svojoj igri,svojoj zavisnosti,svojoj sreci.Lepe noge,lepi gleznjevi,lepe ruke,dugacki prsti,negovani.Fetis.Poceo je da mi se dize.Poceo sam da zamisljam kako je trpam dok udara po masini,dok polovi,secuje,stekuje, ulaze,kako je cepam odpozadi dok je tako predana.Triling,masina ,ona i ja.Seks na benzinskoj pumpi,ujutro.Pobedila bi me slot masina na kraju,znao sam to,nisam imao sanse.

Ugasio sam cigaretu i jedva progutao kafu,platio,baksis izostavio i izasao napolje.Nju je cekala samo sreca a mene cevi odvodne,cevi dovodne,pokvarene slavine,zapusene wc solje,plocice,kupatila,popucale cevi,zapusene sudopere,radijatori i ko zna kakve jos lepe stvari.Dan je tek pocinjao....

Il´ je san il´ je java babeta

Noc je i napolju sam.Pada sneg,hodam,negde sam se zaputio,ne znam gde.Vrlo je tiho,sneg upija sumove,sam sam,nigde nikoga,ogromne pahulje neumoljivo prekrivaju sve,mene,drvece,travu,klupe.Sneg izgleda kao ogromno polje dijamanata,carobno svetluca,svidja mi se.Ne znam ni gde se nalazim,prolazim pored lampi cija svetlost oblikuje paukove mreze po tamnom nebu.Izmedju svetlosnih traka posmatram pahulje.Nije mi hladno,osecam neki cudan spokoj.Sneg skripi pod mojim koracima,osvrcem se,nema tragova.Posmatram stopala dok hodam,upadam u sneg desetak centimetara ali kad podignem nogu traga nema.Prolazi mi kroz glavu da mozda to nisam ja,da mozda nisam ni tu.Smeskam se i hodam dalje u nepoznato.Nisam zabrinut,nisam uplasen,vise sam samozadovoljno srecan.Hodam po snegu i ne ostavljam tragove,magicno,poceo sam da razmisljam o "onom sto je hodao po vodi".Madjionicar,opsenar,prevarant,cudotvorac ili isto kao i ja nije znao sta ga je snaslo.

Dva oka,dva uzarena oka mi se priblizavaju iz daljine.Pokusavam da,kroz zid pahulja,nazrem sta je to ili ko je to.I dalje nema nikakvog zvuka.Oci postaju sve vece,osecam neku zebnju.Neka zver,Bezlebub dolazi,dolazi da me odvede,video je cudo na snegu,uplasio se,uplasio sam se.Na celu mu nesto pise,zelenim slovima,daleko je,ne vidim sta pise,grci mi se zeludac,kolena pocinju da klecaju.Zar je to to,zar mora bas sada,kad sneg pada,kad je tiho,kad je lepo vece i kad iza mene ne ostaju tragovi u snegu.Pocinjem da razaznajem slova,JUDENDORF-STRASSENGEL Nr43,oci su pristigle vec sasvim blizu.Pocinjem da se smejem,kakav sam ja idiot,bio je to autobus a ne Bezlebub.Zeleni Mercedes,nov novcat,pogonjen motorom na biodizel,gotovo necujan,vlasnistvo Grazer verkehrsbetriebe(javni prevoz grada Graca).Autobus mi se zaustavlja ispred nosa i vrata se otvorise gotovo besumno ali sa onim tihim pffffff.Ulazim unutra iz ciste radoznalosti da vidim kuda cu da odem.Kupujem kartu i spokojno se zavaljujem u sivo tapacirano sediste,toplo je u busu,mirise na nesto sladunjavo ali je prijatno.Nisam sam,neki stariji ljudi su tu i pocinju da me cudno posmatraju pogledima punim nekakvog sazaljenja.Ne shvatam zasto,pomalo mi je neprijatno.Pocinju da se priblizavaju,opkoljavaju me,sa strane stoje, iza i ispred sedaju,vidim i neke suze u njihovim ocima.Nista ne shvatam,jedna stara baka sa maramom na glavi nezno mi miluje obraz,pocinju da mi govore kako im je zao sto sam tako siromasan,otvaraju torbe,hvataju se za novcanike,hoce da mi daju pare.Postaje mi neprijatno,gledam u svoju odecu,obicnu odecu,nista losiju od njihove,kapa,debela jakna,cipele za sneg,adekvatna odeca za nocnog setaca po snegu,osecam se kao kreten.Pokazujem im da sam kartu uredno kupio,pokazujem im novac,govorim im da sam krenuo da kupim konja jer ako stari Seppi ima konja zasto ga ne bih imao i ja.Pocinju da smaraju,necu da uzmem njihov novac,necu milostinju,imam para za konja,jebite se svi.

Pritiskam dugme za zaustavljanje,stajemo,izlazim zurno napolje,nadrkan sam.Ovaj put gazim po travi,zelenoj da zelenija ne moze da bude.Dan je,nebo je modro,sunce probija kroz tamne oblake,oblake koji su samo par minuta pre toga iz sebe izlili letnji pljusak.Nebo je spremno za dugu,vazduh mirise na ozon,oseca se elektricitet.Okolina se preliva u pastelnim bojama,sve izgleda doista nestvarno.Krecem prema kuci,sigurnim korakom a ne znam ni gde sam.Pravac znam,gde sam ne znam.Stizem do neke ruine,nesto sto lici na rimski akvadukt na kojem je izgradjen barokni dvorac pa je onda sve to lepo neko izbombardovao.Moram da prelazim preko nekih greda i beskrajnih drvenih stepenica.Sve se klima i ljulja,idem vrlo polako i oprezno,napredujem korak po korak.Nema straha ali me nervira sto se tako klima i ljulja.Spustam se nekim stepenicama dole,negde fali po stepenik ili dva pa moram da pazim ili da skacem kao pavijan.Nikad kraja.

Stojim pred ogledalom,proucavam lice.Ogledalo je moje lice,moje lice je ogledalo.Na momenat se zbunjujem,ne znam sa koje sam strane.Promatram podocnjake i bore,kozu zagadjenu nikotinom,kosu koja pocinje da sedi,dlake iz nosa.Dvojka u donjem delu vilice pocinje da se kvari.Crno sa unutrasnje strane usta,prednja strana je vec posivela.Alarmantno,opet jebada sa zubarima.Ne volim zubare,zapravo ih se uzasavam,uzasavam se njihovih alata,burgija,kukica,mirisa,ne volim kad mi cackaju po lobanji a i kad drzim usta otvorena dok rade uvek mi se povraca.Na kraju krajeva nema ni onih sisatih,seksi medicinskih sestara.Sve su u Holivudu.

Klatim se ispred sporeta,cekam da se kafa ukuva.Jutro je,rano,6:45,dim od cigarete mi podlo ulazi u oci.Ne vadim pljugu iz usta,ne dozvoljavam sebi luksuz predaje tako rano ujutro.Razmisljam o snu,o snegu,autobusu,konju i zubu.Pojma nemam sta sve to znaci i da li uopste nesto znaci.Odakle mi pravo da tumacim snove kad ionako dva i dva najcesce nisu cetir.Drago mi je da ponovo sanjam,dugo nisam sanjao a spavao sam.Odlicno,volim kad mi ovako pocne dan,u sustini ni ne pocne,samo se nastavi...

Voajer

Sigurno nisam jedini koji voli da sedi u basti neke kafane kad je lepo vreme.Obicno mi drustvo prave espresso,neko hladno pice sa ledom i stari dobri Lucky Strike.Subota pre podne je idealno vreme za tako nesto.Neradni dan za povlastene,radni dan za prodavce.Opustena atmosfera sve u svemu.Novine tu sluze samo kao dekor ili kao paravan,kamuflaza zapravo.Zasto volim da sedim u kafanskoj basti pre podne uz Lucky i espresso.Jednostavno volim da posmatram ljude.Volim da posmatram ljude mada ih u sustini ne volim.Volim da posmatram njihova lica,njihove pokrete,njihovu muku ili radost,zurbu ili lenjo prenemaganje.
Cesto igram igru u kojoj nema pobednika ili porazenih i u kojoj nema rezultata.Igram igru sam sa sobom,obicno pronalazim ljude koji brzo prolaze ispred mene i pokusavam da im uhvatim pogled.Kazu da su oci ogledalo duse.Verovatno u toj tvrdnji ima istine.Neverovatno sta se sve uhvati u tim pogledima,citave zivotne price.Silom prilika jako sam se dobro izvezbao da citam poglede i mimiku lica.Hteo ne hteo morao sam tome da se naucim sto uopste i nije losa stvar.U redu,svi mi citamo mimiku sa drugih lica i nisam otkrio toplu vodu ali zbog upotrebe nematernjeg jezika morao sam jako da se dobro izvezbam u toj disciplini. Italijani,koji su bez premca najveci lazovi na svetu tvrde da se mimikom sa lica moze otkriti laz jer postoji 36 razlicitih pokreta lica ili ruku koji oznacavaju laz.Ne verujem da su me slagali.Lazi,ljubav,poverenje,ironija,cinizam,bezobrazluk,zloba,podmuklost,pohlepa,tuga,radost,i gomile drugih stvari,sve to pokusavam da uhvatim u tom trenu ukrstanja pogleda.Bastenski voajerizam otprilike.Ne sekiram se,verovatno nisam jedini koji to radi a ima i gorih vrsti voajerizama.

Teatar,ulicni teatar,zivotni teatar,teatar u prolazu,teatar koji zivi.Neverovatna stvar,teatar u reziji slucajnosti,koreografiji zurbe,scenografiji urbanisticke slucajnosti i muzikom ulicne buke.Bolje od filma,bolje od televizije,bolje i od pozorista.Nenametljivo,bez glumaca,bez programa,sadrzajno do ruba eksplozije,traje koliko traje,espresso,dve cigarete,dva espressa,pakla cigareta,pivo,dva,rucak,flasa vina,pljusak,traje koliko ja zelim a ne koliko mi odredi neko drugi.Svako novo lice je nova prica,delic sekunde idemo na sledeceg.Nema glavnog glumca,nema glavne glumice,nema patetike i melodrame a ima svega,svi su glumci u glavnim rolama,stotine prica mi prolaze ispred nosa.Jednostavno ne postoji taj neko ili nesto koji bi smislio nesto bolje od tog ulicnog teatra.

Filmovi,televizija,cisto gubljenje vremena i energije,surogat religije da bi se glupi jos vise zaglupili.Ulica je prava stvar,voajerizam na ulici je u prednosti od voajerizma ispred televizora zato sto je ziv i zato sto je nepredvidljiv.Lepo je Seka rekla u "Maratoncima"-SEREM VAM SE U TON FILM,imala je stara cura pravo....

Vesna

Lep dan,suncan,stiglo je prolece.Nije bas otoplilo ali oseca se promena.Bas fino,dosta je bilo zime i hladnoce i debele odece.To treba proslaviti,to se mora proslaviti.Obukao sam se,obuo i sjurio u prvi prolecni dan.Oseti se u vazduhu taj miris neceg novodoslog a i sunce nekako lepse sija,sjaj optimizma valjda.Sto metara do dragstora i nazad,naoruzan klopom i vinom.

Hranu sam samo ostavio na komodi,da saceka glad.Vino je dobilo prednost ovaj put,u slavu proleca.Otvorio sam produkt jeseni prvog prolecnog dana.Kao u filmu,Weissburgunder,korektno ohladjen,cuveno austrijsko vino,poniklo na suncem obasjanim padinama Juzne Stajerske,3,99€,nema bolje.Kur moj nema bolje ali nema veze,bitno da menja percepciju.Otvorio sam ga i natocio,sta drugo.

Sedim i blenem kroz prozor,posmatram prolaznike,automobile,setace dece,setace pasa,bicikliste i uredno ulivam vino u sebe.Lepo mi je,vec sam blago naroljan,mozak na pasi,ne razmisljam o nicemu posebnom,2:09 je u Americi,g-djica D negde drema na sigurnom,tekuce probleme sam sasvim uredno i bez grize savesti gurnuo pod tepih.Ko ih jebe,nece pobeci.

Slusam muziku,Mocart,Hajdn,to mi treba sada.Lepa,kicerasta barokna muzika,prolecna,sa puno violina,horni i zvoncica.Nema dramatike,samo sazvucje u punoj snazi,poletno,sve se preplice,malo i dirigujem usput,onako pijan.Nalivam novu casu,muzicka fiskultura iscrpljuje.

Nikle su i visibabe.Svi se nesto raduju kad vide visibabe,pa radujem se i ja.Kome cu se radovati ako necu visibabama.Secam se kad sam bio dete i to ono malo,moj tata i moj mama i ja sedali smo u nas NSU Prinz 1200C i odlazili na Frusku Goru da beremo visibabe.Moj tata je jako voleo Brankovac.Ja nisam,glupava livada pod nemogucim uglom puna balege.Ako se zaneses pa sjuris dole treba ti pola dana da se popnes a naravno svi ciljevi,parking,mama,tata bili su tamo gore,na vrhu.Brankovac je bio pun visibaba i onda je pocinjala berba.Nikad nisam shvatao tu pomamu za visibabama,taj ritual branja.Skroz bez veze,cak nisu mogle ni da se jedu.Ok,shvatam,uberes par komada pa nema veze,stavis ih u vazu na par dana pa gledas kako umiru sporom smrcu.Ne,mi smo brali te visibabe do iznemoglosti u velikim kolicinama a kad se natrci na ljubicicu ili kukurek to su vec bili onda brankovacki pirovi.Mahnito su se brale visibabe,kao na normu,kao na akord,vrhunsko smaranje na Brankovim livadama.Ne znam da li je i Branko tu brao visibabe,ako jeste nije ni cudo sto je umro tako mlad.Bilo je tu i boljih trenutaka,mamini sendvici sa piletinom i hlebom natopljenim u zutu pilecu mast,momacki obrok za mladog udarnika,eliminatora fruskogorske flore.Onda bi tako izmoreni ali ipak srecni,narocito ja,sedali u NSU Prinz 1200C,mama,tata,ja i brdo visibaba i odlazili kuci.Visibabe su vec koliko sutra zavrsavale u kanti za smece.Uveli,mrtvi vesnici proleca blenuli su iz kante dok su im drustvo pravile ljuske od jaja i luka i nekakve ogrizine.Definitivno bez smisla.Srecom da vesnici proleca nisu koprive,onda bi to tek bio najeb.

Pri kraju sam sa vinom.Vec sam debelo pijan,nije los burgundac,jos mi se ne povraca.Pojacao sam muziku,bauljam po stanu,gledam se u ogledalo.Tu i tamo i zapevam nesto.Zurka za jednog,zurka za izgubljenog.Bar ne moram sa nikim da pricam,sam sam sebi suvisan.Jebu me te visibabe i nagib.Pijem na prazan stomak,bolje je,jace udara.Mozda da izadjem na sunce da osuncam mozak,prolece je.

Idem napolje,sigurno idem napolje,napolju sam, hodam,dragstor se udaljio,burgundac me ceka spokojno,zna da dolazim da ga pokupim pa da zajedno slusamo muziku proleca.

Sa sobom sam sam sa sobom

Moj nocni prijatelj 2:09 se izgleda najzad odselio,nema ga vise.Uzas kako me je smorio,nadam se da se vise necemo nikada necemo videti i nadam se da ni jednu zoru vise necemo docekati zajedno.Govnar,razneo me u paramparcad.Gospodjice Depresije takodje vise nema,mislim ima je ali se momentalno povukla na orman ili iza zavese.Ne znam tacno gde je,necu ni da je trazim,znam da je u blizini,javice se i sama,ne sumnjam ni malo u to.Javice se kad me se zazeli,javice se kad bude osetila da trebam njeno drustvo.Pojma nemam ko ce sledeci da dodje.Nezvani,nenajavljeni gosti,bez plana i programa,dodju,obicno nocu,demoliraju me par dana i odu,bez pozdrava.Onda ostanem sam sa sobom,otrovan od nikotina,smrdim na duvan kao tvor i treba mi vremena posle toga da se saberem,da ponovo slozim kockice u glavi.

Kao "Igre bez granica" samo sto nema Djenara Olivijerija i Guida Paskvalea svemocnih arbitara da dunu u pistaljku da prekinu igru ili bar da daju pauzu.

Pohovan mozak

Nisam se ulenjio nego sam se skurcao.Prazan mozak,kao da mi je neko vakumirao lobanju.Vrlo neomiljeno stanje duha u koje povremeno upadam.Ok,mislim da u takva stanja mnogi od nas upadaju,nije problem,niti sam ja izuzetak,neko o tome prica,neko o tome cuti,neko pije vise nego uobicajeno a ja pisem.I pusim malo vise nego obicno,cisto da spomenem.

Bas me fino stislo i ne pusta.Stara dobra depresija,stara dobra prijateljica noci.Nema spavanja,ili ima malo i nekvalitetno.Proci ce,znam da hoce,mora,jebacu joj sve po spisku,ne znam samo kada.Tu i tamo me savlada,hrvemo se,borimo se,bacim je na ledja,odalamim je preko usta,sakrije se,pobegne fuksa.Mislim pobedio sam kad eto nje,skace iza zavese,iza ogledala,sa plafona ,lustera,zabada mi nokte u mozak,kad se najmanje nadam.Ponekad se bojim,ponekad se borim,hvatam se u kostac sa pogani,hrabro i manje hrabro,samouvereno ili iz ocaja.Mrzimo se i volimo se ili je sve "ili".Ne znam ni sam, nisam svestan svega,znam kad ode i drago mi je sto je nema ali znam da ce se vratiti,danas,sutra za nedelju dana ili ce godine proci do ponovnog susreta nas dvoje,ljubavnika koje spaja mrznja.Ziva je da zivlja ne moze biti,osecam njen vreo smrdljivi zadah za vratom,smrdi,smrdi na sumpor noci.Mrzim je,voli me.Ne moze bez mene.

Jednog dana,jednog dana ce pobediti,posisace me njena opesija mojom dusom,znam to osecam to.Pobedice me svojom ljubavlju,pokleknucu i sam,necu izdrzati,zavolecu i ja nju.Znam,u nekom delu svog mozga znam bice to velika ljubav,ljubav u kojoj cemo oboje izgoreti i ciji ce plamen biti poslednji bljesak,poslednji pozdrav svetu pre velikog puta u nistavilo.

subotom bez znakova

licnom samovoljom sam odlucio da sve moje subotnje tekstove koje napisem ili objavim lisim znakova interpunkcije i velikih slova i bice to samo tekstovi sacinjeni od malih slova reci i razmaka izmedju reci st0 znaci dao sam interpunkciji slobodno svidjalo se to nekom ili ne meni se svidja jer znakovi interpunkcije samo stvaraju ogranicenja mnogo vise nego sto doprinose jasnoci teksta a primera ima dosta i navescu ih nekoliko i nekako mi se cini da reci bez znakova lakse iz mene izlaze i nema prekinutih misli i slaganja recenica i sve izgleda kao da sam sasuo u mozak jak purgativ i da imam mentalni proliv i sad se sigurno vi pitate i kazete sebi vidi ovu budalu pa taj stvarno ne zna sta ce od sebe nije normalan bolje da radi nesto pametno nek ide da kopa kanale nek nadje neku drugu zanimaciju nego sto nas smara a ja bas hocu da smaram i sebe i vas i uzivam u tome jer je subota najbolji dan u nedelji kad se nista ne radi i kad sve prodavnice rade i kad se cigarete mogu kupiti na svakom uglu i tako mi se hoce i cak sam razmisljao da iz svih dosadasnjih tekstova izbacim znakove ali nisam jer me mrzi dozlaboga i morao bih onda da menjam i konstrukciju recenica i tako u nedogled pa je bolje ovako samo subotom da maltretiram bez znakova jer ti nam znakovi i ne trebaju u zivotu jer kad razmisljate ili pricate sami sa sobom ili sa drugima ne koristite znakove interpunkcije ali zato gestikulirate i ima jedna pojava u tom svetu gestikulacije koja me nevidjeno nervira i zaista odlepim kad to vidim a to je kad neko nesto prica i kad se dohvati necega sto je pod znacima navoda mahinalno ali da svi vide zatitra ili zagrebe prsticima po vazduhu sa obe ruke u visini ramena kaziprstom i onim srednjim explorerom i posalje znacajan ispitivacki pogled u cilju ispitivanja sagovornika i provere da li je primecen gest koji je u tom momentu bitniji i od same srzi konverzacije i sve to posoljeno imbecilnim kezom koji podseca na facijalni grc i tad svi treba da su fascinirani tim fensi pederskim gestom i sve me to tako uvek pomeri da dobijem poriv a ne smatram sebe nasilnom osobom da doticnom ili doticnoj izlomim prste spravom za krckanje oraha toliko me taj potez raskomada i dobro nemam ja nista protiv gestikulacije jer gestikulacija je sastavni vid konverzacije i to ne poricem ali taj degenerizam me rastura i kontam na sta bi sve licilo da sve moguce znakove interpunkcije u razgovoru oznacavamo na takav nacin i tacke i zareze i zagrade i upitnike usklicnike viticaste zagrade dvotacke pa na sta bi to licilo primakli bi se opasno stupnju primata jer ionako se nasa konverzacija sastoji uglavnom od psovki i nebuloza pa kad bi jos i to radili gde bi nam bio kraj ali znam gde ce sada da bude kraj ovom tekstu jer mi je kompjuter odlepio i napravio neki cirkus pa sam morao pola teksta koji nije memorisao da ponovo napisem i proklete li sprave korisna je ali ume da me najedi ponekad i voleo bih kada bi vam svima koji citate ovaj tekst malo zatitralo pred ocima i voleo bih da vas malo i glava zaboli tek toliko da vam bude zabavno subotom popodne a ako do toga dodje bice mi nadasve drago i znacu da sam uspeo

Olovni Letac

Pitam se da li se stripovi jos uvek citaju.Cini mi se da ne,tj citaju se manje nego pre,cita ih odredjen,posvecen krug ljubitelja stripa,citaju ih ljudi jednostavno zaljubljeni u strip sa puno strasti i ljubavi i sa nadom da ce u njima naci nesto novo ili oziveti nesto vec pomalo zaboravljeno,nesto sto im je nekad predstavljalo nesto znacajno u zivotu.Strip polako umire i ocigledan dokaz je taj sto ih vise nema u masovnoj prodaji i sto i kad se prodaju,prodaju se u tvrdim povezima,stampani na skupom papiru skupom stamparskom bojom.Stripovi za posvecene,stripovi za nekog,ne za svakog.

Mozda stripovi i ne umiru ali se menjaju,menjaju se pod pritiskom novih medija.Moja generacija je odrasla uz strip u vremenu kad na tv-u nije bilo tri stotine kanala,kad nije bilo PC igrica,kompjutera,interneta,Play stationa itd.Strip je bio tada sve to gore navedeno.Jedina mogucnost zabave a da nije tv na kojem nije ionako bilo nista osim tri kanala ili da nije obavezna skolska lektira.Politikin Zabavnik je bio uvertira za ulazak u carstvo stripova.Kasnije su stigli Lunov-Magnusovi stripovi u izdanju Dnevnika,pa Stripoteka i na kraju kult Alan Ford.Bilo je jos kojekakvih izdanja ali ova su za mene bila najvaznija.

Omiljeni strip junak mi je bio Srebrni Letac.Neverovatan lik koji me jos dan danas fascinira.Verovatno najsjebaniji lik u istoriji stripa,totalno u kurcu i to tako da sve boli.Srebrni Letac,frajer sa druge planete,pokusava da spase planetu Zemlju,pokusava da spase svoju dusu.Bespostedna borba protiv Galactusa,civilizacije koja hara svemirom,kojoj je Srebrni Letac prodao dusu da bi spasio svoju planetu i koji spasava Zemlju u nadi da ce svoju dusu povratiti.Srebrni Letac ili Sjebani Faust,nekako na isto dodje.Standardna prica u svakom stripu,borba izmedju dobra i zla ali ovde bez srecnog kraja,samo muka i grbavljenje u nedogled.Brutalno mocan je bio Letac,peglao je daskom kao pomahnitao,uredno je overavao i orbitu kad je trebalo,dobijao je bitke ali rat ne.Galactuse nije pobedio,dusu nije povratio i zbog toga je bio neverovatno tuzan.Svaku,ama bas svaku epizodu bio je uzasno tuzan,suze su se iz papira cedile.Kad i dobije bitku a dobijao ih je svaku epizodu on je i dalje bio tuzan.Bilo je tu i neke ljubavi i koliko se secam patio je on i za nekom cicom koja mu je nedostajala.Totalni pacenik,ok,to sa dusom je zaista malo zajebano ali cice su se uvek palile na surfere pa kao da nije mogao da savata nesto usput,krug,dva na dasci i eto nove ljubavi,kao nikad do tad.Patnja iz epizode u epizodu,pobeda iz epizode u epizodu,sto je vise pobedjivao to je bio tuzniji,pizdarija,kao da se bojao povratka duse,kao da se bojao kraja borbe i pobede.

Bilo je tu jos omiljenih strip junaka ali mrzi me da o njima dalje pisem.Letaca sam naveo zbog moje licne opsesije prema prici o njemu.Ostalo preskacem,ionako su o svemu tome napisane gomile knjiga,elaborata,studijskih radova,snimljeni su filmovi,napravljene video igrice......

Na kraju dolazimo do kardinalnog pitanja "kakav je bio uticaj stripa na omladinu?".Po mom misljenju gotovo nikakav.Stripovi su ostali samo ovlas zabelezeni u nasim limitiranim memorijama.Citali smo ih u pubertetu kad nista u sustini nismo kapirali i kad je citanje stripa zahtevalo intelektualni napor za nijansu veci od npr promatranja muvinog govanjceta na zidu.Nista pametno iz stripova nismo dobili,o zenama nista nismo naucili a tada nam je to bas trebalo,zene su u stripovima bile tek objekti koji popunjavaju prazan prostor.Lajt motiv svih stripova je bilo i bezrezervno drugarstvo glavnog i sporednog lika.Danas bi se to nazvalo latentnom pederastijom.

Kratkim ali vrlo inteligentnim i meni svojstvenim razmisljanjem dosao sam do sledeceg zakljucka:najveci uticaj na nas,konzumente stripova i tadasnje pubertetlije je bio taj da smo citanjem stripova u svoje mlade organizme tada uneli odredjene kolicine stamparske boje.Posle citanja stripova prsti su nam uvek bili sivi od olovne boje i te iste prste smo stalno gurali u usta.Olovo je visokootrovan teski metal koji se ne moze izbaciti iz organizma i moze da dovede do tezih mentalnih ostecenja.Direktan dokaz za ovu moju teoriju je iznenadno pojavljivanje mog drugara 2:09 za koga opravdano sumnjam da je upravo plod ponikao iz olovnog jajeta.Drugar star trideset godina.......

2:09

Vec izvesno vreme desava se jedna dosta cudna stvar.Malo,malo pa dobijam gosta u sred noci.Ne desava se stalno ali se desava dovoljno cesto da postajem pomalo zabrinut.Ide mi sve to pomalo na jaja,nisam bas toliko gostoljubiv da nekome ili necemu dam slobodu da mi se useli u po noci na gajbu.

Problem je sto ni ne znam ko je to,ni sta je to a desava se tako sto se probudim iz cista mira,nocu,tacno u 2:09.Nemam nekih problema sa spavanjem,nisam nikada ni imao,vise sam imao problema sa budjenjem,budilnik je moj zakleti neprijatelj.Budio sam se nocu i pre,normalna stvar,da soram,jer mi je pretoplo,jer sam nesto lose sanjao,da sprzim pljugu dve pa opet u krpe,itd.Jednostavno samo otvorim oci,mahinalno bacim oci na moj prastari elektronski budilnik sa radijom i na njemu uvek,ali bas uvek stoji krupnim crvenim brojkama 2:09.Isprva nisam tome pridavao znacaj,kontao sam slucajnost,bioritam,sta ti ja znam,medjutim ucestalo je,to je sad vec problem.Ok,ne desava se svako vece ali se desava dovoljno cesto.2.09,ne 2:08 ili 2:10,tacno 2:09,u dlaku,u vremensku dlaku.

Ne znam kako moj novi prijatelj 2:09 izgleda,ni sta hoce ni sta zeli,pojma nemam ni o cemu.Znam samo da je tu da me probudi,razjebe i rasani,to mu je valjda jedini zadatak,obaveza.Mala nocna misterija,veliko nocno smaranje.Posle takvog budjenja obicno vise ne mogu da spavam i obicno masem prvom jutarnjem suncu kroz prljav prozor u drustvu drugara 2:09 i pune pepeljare.

Zarez

Ponovo jedan od onih usranih dana.Rano ustajanje,mozak radi dvesto na sat.Nervoza,ne znam ni sam zasto.Misli totalno zbrkane,puno misli,samo lete kroz glavu bez smisla,bez reda.Nisam opsednut smislom i redom ali ne volim kada sam nervozan.Ispijanje espresa,jednog,drugog,treceg,cigarete,samo varim,setam se po stanu,bauljam,u gacama i strokavoj majici,bos,hladno mi je po nogama,stopala su mi ledena,nema veze,znojim se.Televizor vristi u drugoj sobi,masina vredno radi,pere,pere moje radno odelo,nema puno posla zadnje vreme za masinu.Ekonomska kriza,zabole me za ekonomsku krizu,kriza je stalno,svaki dan,svaku jebenu godinu,ekonomska kriza,socijalna kriza,ratna kriza,seksualna kriza,kriza identiteta,kriza jer nema krize,kriza kad je ima previse....

Zasto sam danas tako lud.Nema odgovora,mozda i bolje,ne treba kopati puno po sebi,ume da smori,ume da zaboli.Igra mi u zeludcu,mozda je samo od hektolitra kafe na prazan stomak,mozda i nije.Pisem,sve sa puno zareza,misli samo lete,ne mogu da ih saberem na gomilu.Frustacija rano ujutro?Nema razloga u sustini,nisam bolestan a ipak je tu.Bar sam oprao radno odelo,sa Persil deterdzentom i omeksivacem Silan.Volim miris deterdzenta u stanu,bolji je od ohladjenog duvanskog dima.Volim i kad mi kafa iskipi,lep zagoreo miris.

Sta raditi,da idem u park,da se prosetam.Bezveze,ne mogu cak ni batina dobiti u parku,park je rezervisan u ovo doba dana za majke sa decom,penzionere,dzogere,ljubitelje kucnih ljubimaca.Jedino mogu u govno da ugazim,kazu da to donosi srecu,nisam siguran.

Ne mogu da citam,ne mogu televiziju da gledam.Da citam nemam ni sta.Od televizije mi ide vec kiselo,nema nista,nesrece,ubistva,ratovi,sranja,zabole me za sve to,zabole me sto tamo neko puca,gine,umire,zabole me sto je u nekoj vukojebini pao avion sa 164 putnika i 5 clanova posade.Zabole me i za nove inicijative za suzbijanje svetske ekonomske krize i za to sto je Ban Ki Mun generalni sekretar Ujedinjenih Nacija povodom necega,negde, izrazio zabrinutost.Mnogo mi je bitnije da stavim zarez na pravo mesto,bitnije od raskomadana 164 putnika i 5 clanova posade.

Podne je,nabadam slova po tastaturi,besno,puno gresim,mala,velika slova,razmaci,vremena.Sa zarezima nemam toliko problema.Trebace mi vecnost da sve ispravim i stavim na mesto.Ne volim da prepravljam i ispravljam,to onda vise nije to.Narocito ne volim da brisem i pisem nove recenice,lenj sam za tako nesto,ne vidim cilj prepravljanja.Sta izbacim iz sebe to je to,kao kenjaza,niko normalan ne vraca govno u sebe.Pa ni nenormalan

Gladan sam,idem da jedem,proces se nastavlja,hrana unutra,hrana napolje,danima tako,godinama.....

Radosno detinjstvo

Voleo sam moje prvo zabaviste,zabaviste na Limanu 1.Malo toga se u stvari secam ali se secam nekih lepih stvari.Znam da je bilo puno svetla,bilo je blizu kuce i trebalo je proci samo sto-dvesto metara podklobucenog betona od zgrade do zabavista.Imali smo veliko dvoriste sa nekom skrnavom travom,prasnjavo,peskovito.Dvoriste bas nisam voleo,lepse je bilo unutra.Imali smo veliki dnevni boravak sa velikim prozorima,imali smo i malu kinu dvoranu gde su nam jednom nedeljno pustali crtane filmove sa projektora.Mislim da su imali samo jedan ili dva filma,Tom i Dzeri valjda ali to meni nije smetalo.Vaspitacice su bile gotivne i deca su bila gotivna.Jednom su vaspitacice organizovale pravi mali logor unutra sa sve satorima i logorskom vatrom.Moguce da je bio neki Dan Republike ili Dan Armije,sve u svemu bio je neki Dan.Namestaj je sklonjen,od cebadi su napravljeni satori a vatra je bila sijalica iznad koje je bio providan crveni celofan a okolo neko granje i cepanice.decaci su bili bombasi i kuriri a devojcice naravno bolnicarke(bile su suvise male da bi bile sekretarice).Dnevni boravak je bio zamracen,vatra je gorela,bilo je bas onako kao u sumi.Onda su usla dva lika,odrasla,u nekakvim uniformama i poceli da nam nesto pricaju.Ne secam se sta,mislim da su bili vojnici,imali su i neke puske,prave ili lazne.Jako je to bilo uzbudljivo i jako zajebano zbog toga sto smo bili nocu u logoru,vatra je mogla da se ugasi,vukovi su mogli da nas pojedu.Srecom imali smo puske,iskusne borce,vaspitacice su bile tu negde a i kuca nije bila bas tako daleko....

***

Nisam voleo moje drugo zabaviste.Moji su dobili drugi,veci stan a ja sam dobio drugo mracno zabaviste.Stara velika kuca,zelena tada,zelena jos dan danas u ulici Laze Kostica.Velika ajnfort kapija,neke sobetine,neki hodnici,neki polumrak.Stara kuca,stambena a ne zabaviste,bez kino dvorane,sa trpezarijom u podrumu.Vaspitacica jedna jedina,crnokosa,kratko osisana,Ljilja mislim da se zvala,mlada i nervozna,izdrkana sto mora da se zamlacuje sa balavurdijom dok napolju tece zivot,tece njena mladost.Ne da nisam voleo novo zabaviste nego sam ga mrzeo,mrzeo sam Ljilju,mrzeo sam decu,mrzeo sam mamu i tatu sto mi to rade.Tata me je svako jutro vodio do zabavista,peske,nije bilo daleko,kroz Sremsku pa do Laze Kostica,negde oko sredine.Isus je jednom prosao put do Golgote pa se oko toga isplela citava istorija,ja sam moj put prelazio svaki dan pa nikom nista.Svaki jebeni dan se moj tata sa mnom natezao a i ja sa njim,svaki jebeni dan sam na relaciji izmedju "Sidra" i "Radionice za izradu kora za pitu i gibanicu" vlasnika Mazlami Dzabira povracao iz sve snage.Moji su morali ujutro da me nalivaju i kljukaju hranom jer su znali da cu da peglam,pa da imam sta,da ne pokidam i sebe i zeludac na prazno.Igracke su bile uzas,neke drvene kocketine i drugi raznorazni aritmeticki oblici,teske,velike,braon boje,izgrebane i jako je bolelo ako vas neko time pukne po glavi.Ne secam se dece,nisu me interesovala,nisam zeleo njihovo drustvo,njihovu igru,kocku u glavu.Decaci su se igrali,lopta ovo ono,devojcice lutke valjda a ja sam bio sjeban.Ne znam da li sam se igrao,verovatno jesam onako preko kurca.Uzinali smo u podrumu.Kajzerice sa salamom ili sa puterom i dzemom.Caj ili bela kafa pride,iz velikih plasticnih belih solja.Bela kafa je bila vrlo ukusna.Mali stolovi za decu sa jos manjim stolicama,sve sareno da bude veselo.Mislim,bas je bilo veselo,izrazito veselo,neponovljivo veselo.

Jednom mi se jako pripiskilo(mala deca piske,ljudi pisaju) u toj neponovljivo veseloj podrumskoj trpezariji.Nisam mogao da izdrzim vise i pitao sam tetkicu koja nam je spremala uzine gde mogu da piskim.Bilo je bas gusto,obicno sam trpeo sve to jer sam mrzeo i WC ali taj put je bilo kriticno,nisam zeleo da ostatak dana provedem sa mokrim pantalonama.Dobra tetkica me je odvela do WC-a tu u podrumu,WC-a za personal,za odrasle.Hodnik,vrata,WC,mala prostorija,tek toliko mesta za solju i da se zatvore vrata,tamni zidovi,sa plafona visi gola sijalica na zici.Kao iz jeftinog horor filma.Solja prljava,sa onom platformom za promatranje otpadnog produkta.Nikad nisam shvatao ljude koji imaju takve solje.Sta tu ima da se gleda i studira,mislim sta treba,da se odrzi pozdravni govor,odsvira rekvijem,sta?Svejedno laknulo mi je sto mogu da se ispraznim.Hrabro sam zakoracio prema solji i onda sam video to.Na jebenoj platformi je lezalo polozeno,savrseno zakrivljeno ogromno crno govno odraslog coveka.Skamenio sam se,uplasio sam se,prenerazio sam se,sve sam se.Momentalno mi se vise nije piskilo.Bio je to veliki sok.Znaci to je produkt odraslih.To je proizvod stomaka i zivota Ljiljinog,tetkicinog iz trpezarije,mame,tate,cike iz trafike koji mojoj mami svaki petak prodaje Politikin Zabavnik,Mazlami Dzabira vlasnika "Radionice za izradu kora za pitu i gibanicu",proizvod velikih.Tako cu i ja kad porastem,sto veci covek,veca govna za sobom ostavlja.Totalno sam se bio skenjao,koji bednjak.Shvatio sam najzad bio i to moje maltretiranje sa zabavistem i povracanje i trpezariju i celu tu dramu.Jednostavno nikog nije bilo briga zasto ja sve to prozivljavam kako prozivljavam.Bitno je da se monstrum iz sebe istera,to je bila poenta,isteraj cudoviste,isteraj djavola,zivot prolazi sam od sebe.

To su bili prvi koraci prema cudesnom svetu odraslih,koraci zbog kojih nikad nisam zeleo da stignem na cilj.

Smrt bioskopa

Pre nekoliko meseci zatvoren je bioskop Arena,poslednji novosadski bioskop.Kazu otvorice ga kad se srede racuni,poplaca sta je ko kome duzan i tako dalje.Ne verujem,sve su to prazne price.Veliki bioskop,veliki prostor ostavljen na milost i nemilost nekoj bitangi iz uprave grada koja ce ga prodati ili uvaliti kumu da to malo prepravi pa otvori trzni centar ili vec tako neko sranje sa profitabilnom namenom.Grad bez bioskopa je kao i selo bez crkve.Novi Sad je bez bioskopa i to je cinjenica,grad koji sebe vrlo pretenciozno naziva srpskom Atinom ostao je bez hrama kinematografije.Novi Sad je jedna obicna prasnjava panonska palanka,bio i ostao kad je dozvolio sebi tako nesto,grad koji je do pre samo dve decenije imao pet ili sest bioskopa sada nema ni jedan.Pitanje je ko je kriv.Krivi su svi.Kriva je uprava,krive su gradske vlasti a krivi su i gradjani jer nisu digli galamu zbog toga.Necu da ulazim u to ko, sta i kako i zbog cega,bioskopa vise nema i tacka.

Obozavam,tj obozavao sam da idem u bioskop.Voleo sam tu magiju velikog prostora,velikog platna,velikog zvuka,guzvu i gomilu i tremu pred film i nestrpljenje koje me je uvek napadalo dok se pustaju reklame ili najave za sledeci film i kad se gase svetla i kad se svi smeju ili placu ili kad neko nesto dobaci pa se pola bioskopa valja od smeha,voleo sam to kolektivno svrsavanje,orgazam mase.Bio je to teatar na platnu i teatar u publici.Dva filma u jednom.Veliki filmski hitovi su se sa nestrpljenjem mesecima unazad cekali a onda odmah posle nove godine Fokus.Borba za karte,ko ce prvi gledati.Ako niste imali srece ili neke veze da dodjete do dobrih karata sledovali bi vas prvi redovi do platna u parteru.Nema veze bitno je da se film gleda,nema veze sto zbog blizine pola niste videli a kamoli ukapirali i nema veze sto vam je posle toga tri dana muka jer vam je sjeban centar za ravnotezu.Bitno je da se gledalo,da se tamo bilo.Ratovi Zvezda,Lovac na jelene,Ajkula,Apokalipsa,svi ti filmovi bez bioskopa bi prosli pored nas kao lagana letnja promaja,ovako ne samo da smo ih videli nego smo ih i osetili zahvaljujuci bioskopu.Moda,trendovi,stilovi su se formirali zahvaljujuci bioskopu,svi su zeleli da lice na De Nira iz Lovca a niko na Freda iz Kuma.Horde novosadskih pankera su okupirale Arenu kad se prikazivao Rude Boy,horde novosadskih siparica su okupirale Arenu kad se prikazivao Top Gun.Velika dogadjanja su se vrtela oko bioskopa a i ona mala.Bezanje iz skole pre podne pa na matine u Narodni.Posle filma u podne u centru cigani su se uvek peglali posle filma,bar tri,cetiri sasvim legalna naslednika vec ohladjenog Bruce Lee-ja.Devojke su se izvodile u Jadran,tamo su bili oni suptilniji filmovi,cesto sa malo tezim temama,sedista udobna a i mrak je bio nesto mracniji.Letnji na tribini je bio posebna prica,moglo je da se pusi,moglo je puno toga a mogla je i kisa da pada.

Sve je to tako bilo nekad a sad svega toga vise nema.Steta,tuzan sam zbog toga,svestan sam da su dosla neka nova vremena i da je sve to zrtva necega sto neki nazivaju progres a ja nazivam veliko govno zapakovano u sareni krep papir sto dobija fleke ako ga jako stiskas.Jednostavno samo sam tuzan zbog bioskopa,zbog toga sto ih je smrt pokosila i mogu samo da dodam nek ide sve to u kurac krasni.

Fotelja

Komad namestaja cija je osnovna i jedina namena da je odredjen za cisto uzivanje.Krevet je za spavanje,uglavnom,sporet za spremanje hrane a ostalo necu ni da spominjem.Njeno velicanstvo fotelja je presto hedonizma i bez fotelje stan makar kakav da je jednostavno nije potpun.Fotelja mada sluzi samo za sedenje ima visestruku namenu,u fotelji mozete citati neku knjigu,iz fotelje mozete gledati kroz prozor negde gde je sve lepse,u fotelji se mozete smejati ili plakati,u fotelji mozete jesti,cigareta u fotelji ima poseban ukus a iz fotelje mozete i pomno promatrati imaginarnu tacku na zidu kao da je to najvaznija stvar na svetu.Fotelja pruza osecaj izolovanosti,caura,jer onaj ko sedi u fotelji sedi uglavnom sam i samo od njegove dobre volje zavisi da li ce mu u istoj neko praviti drustvo.Fotelja je pravljena za jedinku.

Fotelja ima raznih ali ja nekako najvise volim one fotelje iz sedamdesetih godina dvadesetog veka.Velike i nezgrapne,zauzimaju puno prostora,uzasno su dizajnirane i obicno su bile presvucene nekim materijalima koji sa ukusom veze nemaju ali su zato bile neverovatno udobne.Obicno su bile servirane u paketu od dva komada,regal "visoki sjaj" sa bifeom,rupom za tv i prostorom za dva kubika Kardeljevih ili Brozovih sabranih dela koje niko nije citao,malim stocicem,niskim i neupotrebljivim sa kojeg da bi nesto uzeli morate da se savijete tako da vam nesto gadno skljocne u kicmi i na kraju trosed koji se po potrebi razvlacio za spavanje i koji da je Spanska inkvizicija imala u svoje vreme brze bi obavila posao.Gobleni na zidu i to je to i kad se sav taj kompletic lepo spakuje u sobu obicno bi se ponosni vlasnik-dekorater malo zamislio i pocesao po glavi zbog pitanja koje se samo po sebi nametalo "a da se nisam malo zajebao".Onda bi tako umoran i zabrinut seo u fotelju,osetio cari udobnosti a namestaj bi ostao tu gde je bar sledecih trideset godina ili dok se ne bi sam od sebe raspao.

_____________________________________________________________

Autor fotografije je moj drug Grba i ovim zelim da mu se izvinem sto sam je uzeo i beskrupulozno iskoristio i postavio na blog bez pitanja.Hedonizam nosi u sebi i odredjenu dozu sebicnosti a ova rubrika je posvecena hedonizmu pa eto sad....oprosti Grba,bilo je ovo jace od mene,slab sam karakter.