Lep dan,suncan,stiglo je prolece.Nije bas otoplilo ali oseca se promena.Bas fino,dosta je bilo zime i hladnoce i debele odece.To treba proslaviti,to se mora proslaviti.Obukao sam se,obuo i sjurio u prvi prolecni dan.Oseti se u vazduhu taj miris neceg novodoslog a i sunce nekako lepse sija,sjaj optimizma valjda.Sto metara do dragstora i nazad,naoruzan klopom i vinom.
Hranu sam samo ostavio na komodi,da saceka glad.Vino je dobilo prednost ovaj put,u slavu proleca.Otvorio sam produkt jeseni prvog prolecnog dana.Kao u filmu,Weissburgunder,korektno ohladjen,cuveno austrijsko vino,poniklo na suncem obasjanim padinama Juzne Stajerske,3,99€,nema bolje.Kur moj nema bolje ali nema veze,bitno da menja percepciju.Otvorio sam ga i natocio,sta drugo.
Sedim i blenem kroz prozor,posmatram prolaznike,automobile,setace dece,setace pasa,bicikliste i uredno ulivam vino u sebe.Lepo mi je,vec sam blago naroljan,mozak na pasi,ne razmisljam o nicemu posebnom,2:09 je u Americi,g-djica D negde drema na sigurnom,tekuce probleme sam sasvim uredno i bez grize savesti gurnuo pod tepih.Ko ih jebe,nece pobeci.
Slusam muziku,Mocart,Hajdn,to mi treba sada.Lepa,kicerasta barokna muzika,prolecna,sa puno violina,horni i zvoncica.Nema dramatike,samo sazvucje u punoj snazi,poletno,sve se preplice,malo i dirigujem usput,onako pijan.Nalivam novu casu,muzicka fiskultura iscrpljuje.
Nikle su i visibabe.Svi se nesto raduju kad vide visibabe,pa radujem se i ja.Kome cu se radovati ako necu visibabama.Secam se kad sam bio dete i to ono malo,moj tata i moj mama i ja sedali smo u nas NSU Prinz 1200C i odlazili na Frusku Goru da beremo visibabe.Moj tata je jako voleo Brankovac.Ja nisam,glupava livada pod nemogucim uglom puna balege.Ako se zaneses pa sjuris dole treba ti pola dana da se popnes a naravno svi ciljevi,parking,mama,tata bili su tamo gore,na vrhu.Brankovac je bio pun visibaba i onda je pocinjala berba.Nikad nisam shvatao tu pomamu za visibabama,taj ritual branja.Skroz bez veze,cak nisu mogle ni da se jedu.Ok,shvatam,uberes par komada pa nema veze,stavis ih u vazu na par dana pa gledas kako umiru sporom smrcu.Ne,mi smo brali te visibabe do iznemoglosti u velikim kolicinama a kad se natrci na ljubicicu ili kukurek to su vec bili onda brankovacki pirovi.Mahnito su se brale visibabe,kao na normu,kao na akord,vrhunsko smaranje na Brankovim livadama.Ne znam da li je i Branko tu brao visibabe,ako jeste nije ni cudo sto je umro tako mlad.Bilo je tu i boljih trenutaka,mamini sendvici sa piletinom i hlebom natopljenim u zutu pilecu mast,momacki obrok za mladog udarnika,eliminatora fruskogorske flore.Onda bi tako izmoreni ali ipak srecni,narocito ja,sedali u NSU Prinz 1200C,mama,tata,ja i brdo visibaba i odlazili kuci.Visibabe su vec koliko sutra zavrsavale u kanti za smece.Uveli,mrtvi vesnici proleca blenuli su iz kante dok su im drustvo pravile ljuske od jaja i luka i nekakve ogrizine.Definitivno bez smisla.Srecom da vesnici proleca nisu koprive,onda bi to tek bio najeb.
Pri kraju sam sa vinom.Vec sam debelo pijan,nije los burgundac,jos mi se ne povraca.Pojacao sam muziku,bauljam po stanu,gledam se u ogledalo.Tu i tamo i zapevam nesto.Zurka za jednog,zurka za izgubljenog.Bar ne moram sa nikim da pricam,sam sam sebi suvisan.Jebu me te visibabe i nagib.Pijem na prazan stomak,bolje je,jace udara.Mozda da izadjem na sunce da osuncam mozak,prolece je.
Idem napolje,sigurno idem napolje,napolju sam, hodam,dragstor se udaljio,burgundac me ceka spokojno,zna da dolazim da ga pokupim pa da zajedno slusamo muziku proleca.
Нема коментара:
Постави коментар