Vesna

Lep dan,suncan,stiglo je prolece.Nije bas otoplilo ali oseca se promena.Bas fino,dosta je bilo zime i hladnoce i debele odece.To treba proslaviti,to se mora proslaviti.Obukao sam se,obuo i sjurio u prvi prolecni dan.Oseti se u vazduhu taj miris neceg novodoslog a i sunce nekako lepse sija,sjaj optimizma valjda.Sto metara do dragstora i nazad,naoruzan klopom i vinom.

Hranu sam samo ostavio na komodi,da saceka glad.Vino je dobilo prednost ovaj put,u slavu proleca.Otvorio sam produkt jeseni prvog prolecnog dana.Kao u filmu,Weissburgunder,korektno ohladjen,cuveno austrijsko vino,poniklo na suncem obasjanim padinama Juzne Stajerske,3,99€,nema bolje.Kur moj nema bolje ali nema veze,bitno da menja percepciju.Otvorio sam ga i natocio,sta drugo.

Sedim i blenem kroz prozor,posmatram prolaznike,automobile,setace dece,setace pasa,bicikliste i uredno ulivam vino u sebe.Lepo mi je,vec sam blago naroljan,mozak na pasi,ne razmisljam o nicemu posebnom,2:09 je u Americi,g-djica D negde drema na sigurnom,tekuce probleme sam sasvim uredno i bez grize savesti gurnuo pod tepih.Ko ih jebe,nece pobeci.

Slusam muziku,Mocart,Hajdn,to mi treba sada.Lepa,kicerasta barokna muzika,prolecna,sa puno violina,horni i zvoncica.Nema dramatike,samo sazvucje u punoj snazi,poletno,sve se preplice,malo i dirigujem usput,onako pijan.Nalivam novu casu,muzicka fiskultura iscrpljuje.

Nikle su i visibabe.Svi se nesto raduju kad vide visibabe,pa radujem se i ja.Kome cu se radovati ako necu visibabama.Secam se kad sam bio dete i to ono malo,moj tata i moj mama i ja sedali smo u nas NSU Prinz 1200C i odlazili na Frusku Goru da beremo visibabe.Moj tata je jako voleo Brankovac.Ja nisam,glupava livada pod nemogucim uglom puna balege.Ako se zaneses pa sjuris dole treba ti pola dana da se popnes a naravno svi ciljevi,parking,mama,tata bili su tamo gore,na vrhu.Brankovac je bio pun visibaba i onda je pocinjala berba.Nikad nisam shvatao tu pomamu za visibabama,taj ritual branja.Skroz bez veze,cak nisu mogle ni da se jedu.Ok,shvatam,uberes par komada pa nema veze,stavis ih u vazu na par dana pa gledas kako umiru sporom smrcu.Ne,mi smo brali te visibabe do iznemoglosti u velikim kolicinama a kad se natrci na ljubicicu ili kukurek to su vec bili onda brankovacki pirovi.Mahnito su se brale visibabe,kao na normu,kao na akord,vrhunsko smaranje na Brankovim livadama.Ne znam da li je i Branko tu brao visibabe,ako jeste nije ni cudo sto je umro tako mlad.Bilo je tu i boljih trenutaka,mamini sendvici sa piletinom i hlebom natopljenim u zutu pilecu mast,momacki obrok za mladog udarnika,eliminatora fruskogorske flore.Onda bi tako izmoreni ali ipak srecni,narocito ja,sedali u NSU Prinz 1200C,mama,tata,ja i brdo visibaba i odlazili kuci.Visibabe su vec koliko sutra zavrsavale u kanti za smece.Uveli,mrtvi vesnici proleca blenuli su iz kante dok su im drustvo pravile ljuske od jaja i luka i nekakve ogrizine.Definitivno bez smisla.Srecom da vesnici proleca nisu koprive,onda bi to tek bio najeb.

Pri kraju sam sa vinom.Vec sam debelo pijan,nije los burgundac,jos mi se ne povraca.Pojacao sam muziku,bauljam po stanu,gledam se u ogledalo.Tu i tamo i zapevam nesto.Zurka za jednog,zurka za izgubljenog.Bar ne moram sa nikim da pricam,sam sam sebi suvisan.Jebu me te visibabe i nagib.Pijem na prazan stomak,bolje je,jace udara.Mozda da izadjem na sunce da osuncam mozak,prolece je.

Idem napolje,sigurno idem napolje,napolju sam, hodam,dragstor se udaljio,burgundac me ceka spokojno,zna da dolazim da ga pokupim pa da zajedno slusamo muziku proleca.

Sa sobom sam sam sa sobom

Moj nocni prijatelj 2:09 se izgleda najzad odselio,nema ga vise.Uzas kako me je smorio,nadam se da se vise necemo nikada necemo videti i nadam se da ni jednu zoru vise necemo docekati zajedno.Govnar,razneo me u paramparcad.Gospodjice Depresije takodje vise nema,mislim ima je ali se momentalno povukla na orman ili iza zavese.Ne znam tacno gde je,necu ni da je trazim,znam da je u blizini,javice se i sama,ne sumnjam ni malo u to.Javice se kad me se zazeli,javice se kad bude osetila da trebam njeno drustvo.Pojma nemam ko ce sledeci da dodje.Nezvani,nenajavljeni gosti,bez plana i programa,dodju,obicno nocu,demoliraju me par dana i odu,bez pozdrava.Onda ostanem sam sa sobom,otrovan od nikotina,smrdim na duvan kao tvor i treba mi vremena posle toga da se saberem,da ponovo slozim kockice u glavi.

Kao "Igre bez granica" samo sto nema Djenara Olivijerija i Guida Paskvalea svemocnih arbitara da dunu u pistaljku da prekinu igru ili bar da daju pauzu.

Pohovan mozak

Nisam se ulenjio nego sam se skurcao.Prazan mozak,kao da mi je neko vakumirao lobanju.Vrlo neomiljeno stanje duha u koje povremeno upadam.Ok,mislim da u takva stanja mnogi od nas upadaju,nije problem,niti sam ja izuzetak,neko o tome prica,neko o tome cuti,neko pije vise nego uobicajeno a ja pisem.I pusim malo vise nego obicno,cisto da spomenem.

Bas me fino stislo i ne pusta.Stara dobra depresija,stara dobra prijateljica noci.Nema spavanja,ili ima malo i nekvalitetno.Proci ce,znam da hoce,mora,jebacu joj sve po spisku,ne znam samo kada.Tu i tamo me savlada,hrvemo se,borimo se,bacim je na ledja,odalamim je preko usta,sakrije se,pobegne fuksa.Mislim pobedio sam kad eto nje,skace iza zavese,iza ogledala,sa plafona ,lustera,zabada mi nokte u mozak,kad se najmanje nadam.Ponekad se bojim,ponekad se borim,hvatam se u kostac sa pogani,hrabro i manje hrabro,samouvereno ili iz ocaja.Mrzimo se i volimo se ili je sve "ili".Ne znam ni sam, nisam svestan svega,znam kad ode i drago mi je sto je nema ali znam da ce se vratiti,danas,sutra za nedelju dana ili ce godine proci do ponovnog susreta nas dvoje,ljubavnika koje spaja mrznja.Ziva je da zivlja ne moze biti,osecam njen vreo smrdljivi zadah za vratom,smrdi,smrdi na sumpor noci.Mrzim je,voli me.Ne moze bez mene.

Jednog dana,jednog dana ce pobediti,posisace me njena opesija mojom dusom,znam to osecam to.Pobedice me svojom ljubavlju,pokleknucu i sam,necu izdrzati,zavolecu i ja nju.Znam,u nekom delu svog mozga znam bice to velika ljubav,ljubav u kojoj cemo oboje izgoreti i ciji ce plamen biti poslednji bljesak,poslednji pozdrav svetu pre velikog puta u nistavilo.

subotom bez znakova

licnom samovoljom sam odlucio da sve moje subotnje tekstove koje napisem ili objavim lisim znakova interpunkcije i velikih slova i bice to samo tekstovi sacinjeni od malih slova reci i razmaka izmedju reci st0 znaci dao sam interpunkciji slobodno svidjalo se to nekom ili ne meni se svidja jer znakovi interpunkcije samo stvaraju ogranicenja mnogo vise nego sto doprinose jasnoci teksta a primera ima dosta i navescu ih nekoliko i nekako mi se cini da reci bez znakova lakse iz mene izlaze i nema prekinutih misli i slaganja recenica i sve izgleda kao da sam sasuo u mozak jak purgativ i da imam mentalni proliv i sad se sigurno vi pitate i kazete sebi vidi ovu budalu pa taj stvarno ne zna sta ce od sebe nije normalan bolje da radi nesto pametno nek ide da kopa kanale nek nadje neku drugu zanimaciju nego sto nas smara a ja bas hocu da smaram i sebe i vas i uzivam u tome jer je subota najbolji dan u nedelji kad se nista ne radi i kad sve prodavnice rade i kad se cigarete mogu kupiti na svakom uglu i tako mi se hoce i cak sam razmisljao da iz svih dosadasnjih tekstova izbacim znakove ali nisam jer me mrzi dozlaboga i morao bih onda da menjam i konstrukciju recenica i tako u nedogled pa je bolje ovako samo subotom da maltretiram bez znakova jer ti nam znakovi i ne trebaju u zivotu jer kad razmisljate ili pricate sami sa sobom ili sa drugima ne koristite znakove interpunkcije ali zato gestikulirate i ima jedna pojava u tom svetu gestikulacije koja me nevidjeno nervira i zaista odlepim kad to vidim a to je kad neko nesto prica i kad se dohvati necega sto je pod znacima navoda mahinalno ali da svi vide zatitra ili zagrebe prsticima po vazduhu sa obe ruke u visini ramena kaziprstom i onim srednjim explorerom i posalje znacajan ispitivacki pogled u cilju ispitivanja sagovornika i provere da li je primecen gest koji je u tom momentu bitniji i od same srzi konverzacije i sve to posoljeno imbecilnim kezom koji podseca na facijalni grc i tad svi treba da su fascinirani tim fensi pederskim gestom i sve me to tako uvek pomeri da dobijem poriv a ne smatram sebe nasilnom osobom da doticnom ili doticnoj izlomim prste spravom za krckanje oraha toliko me taj potez raskomada i dobro nemam ja nista protiv gestikulacije jer gestikulacija je sastavni vid konverzacije i to ne poricem ali taj degenerizam me rastura i kontam na sta bi sve licilo da sve moguce znakove interpunkcije u razgovoru oznacavamo na takav nacin i tacke i zareze i zagrade i upitnike usklicnike viticaste zagrade dvotacke pa na sta bi to licilo primakli bi se opasno stupnju primata jer ionako se nasa konverzacija sastoji uglavnom od psovki i nebuloza pa kad bi jos i to radili gde bi nam bio kraj ali znam gde ce sada da bude kraj ovom tekstu jer mi je kompjuter odlepio i napravio neki cirkus pa sam morao pola teksta koji nije memorisao da ponovo napisem i proklete li sprave korisna je ali ume da me najedi ponekad i voleo bih kada bi vam svima koji citate ovaj tekst malo zatitralo pred ocima i voleo bih da vas malo i glava zaboli tek toliko da vam bude zabavno subotom popodne a ako do toga dodje bice mi nadasve drago i znacu da sam uspeo

Olovni Letac

Pitam se da li se stripovi jos uvek citaju.Cini mi se da ne,tj citaju se manje nego pre,cita ih odredjen,posvecen krug ljubitelja stripa,citaju ih ljudi jednostavno zaljubljeni u strip sa puno strasti i ljubavi i sa nadom da ce u njima naci nesto novo ili oziveti nesto vec pomalo zaboravljeno,nesto sto im je nekad predstavljalo nesto znacajno u zivotu.Strip polako umire i ocigledan dokaz je taj sto ih vise nema u masovnoj prodaji i sto i kad se prodaju,prodaju se u tvrdim povezima,stampani na skupom papiru skupom stamparskom bojom.Stripovi za posvecene,stripovi za nekog,ne za svakog.

Mozda stripovi i ne umiru ali se menjaju,menjaju se pod pritiskom novih medija.Moja generacija je odrasla uz strip u vremenu kad na tv-u nije bilo tri stotine kanala,kad nije bilo PC igrica,kompjutera,interneta,Play stationa itd.Strip je bio tada sve to gore navedeno.Jedina mogucnost zabave a da nije tv na kojem nije ionako bilo nista osim tri kanala ili da nije obavezna skolska lektira.Politikin Zabavnik je bio uvertira za ulazak u carstvo stripova.Kasnije su stigli Lunov-Magnusovi stripovi u izdanju Dnevnika,pa Stripoteka i na kraju kult Alan Ford.Bilo je jos kojekakvih izdanja ali ova su za mene bila najvaznija.

Omiljeni strip junak mi je bio Srebrni Letac.Neverovatan lik koji me jos dan danas fascinira.Verovatno najsjebaniji lik u istoriji stripa,totalno u kurcu i to tako da sve boli.Srebrni Letac,frajer sa druge planete,pokusava da spase planetu Zemlju,pokusava da spase svoju dusu.Bespostedna borba protiv Galactusa,civilizacije koja hara svemirom,kojoj je Srebrni Letac prodao dusu da bi spasio svoju planetu i koji spasava Zemlju u nadi da ce svoju dusu povratiti.Srebrni Letac ili Sjebani Faust,nekako na isto dodje.Standardna prica u svakom stripu,borba izmedju dobra i zla ali ovde bez srecnog kraja,samo muka i grbavljenje u nedogled.Brutalno mocan je bio Letac,peglao je daskom kao pomahnitao,uredno je overavao i orbitu kad je trebalo,dobijao je bitke ali rat ne.Galactuse nije pobedio,dusu nije povratio i zbog toga je bio neverovatno tuzan.Svaku,ama bas svaku epizodu bio je uzasno tuzan,suze su se iz papira cedile.Kad i dobije bitku a dobijao ih je svaku epizodu on je i dalje bio tuzan.Bilo je tu i neke ljubavi i koliko se secam patio je on i za nekom cicom koja mu je nedostajala.Totalni pacenik,ok,to sa dusom je zaista malo zajebano ali cice su se uvek palile na surfere pa kao da nije mogao da savata nesto usput,krug,dva na dasci i eto nove ljubavi,kao nikad do tad.Patnja iz epizode u epizodu,pobeda iz epizode u epizodu,sto je vise pobedjivao to je bio tuzniji,pizdarija,kao da se bojao povratka duse,kao da se bojao kraja borbe i pobede.

Bilo je tu jos omiljenih strip junaka ali mrzi me da o njima dalje pisem.Letaca sam naveo zbog moje licne opsesije prema prici o njemu.Ostalo preskacem,ionako su o svemu tome napisane gomile knjiga,elaborata,studijskih radova,snimljeni su filmovi,napravljene video igrice......

Na kraju dolazimo do kardinalnog pitanja "kakav je bio uticaj stripa na omladinu?".Po mom misljenju gotovo nikakav.Stripovi su ostali samo ovlas zabelezeni u nasim limitiranim memorijama.Citali smo ih u pubertetu kad nista u sustini nismo kapirali i kad je citanje stripa zahtevalo intelektualni napor za nijansu veci od npr promatranja muvinog govanjceta na zidu.Nista pametno iz stripova nismo dobili,o zenama nista nismo naucili a tada nam je to bas trebalo,zene su u stripovima bile tek objekti koji popunjavaju prazan prostor.Lajt motiv svih stripova je bilo i bezrezervno drugarstvo glavnog i sporednog lika.Danas bi se to nazvalo latentnom pederastijom.

Kratkim ali vrlo inteligentnim i meni svojstvenim razmisljanjem dosao sam do sledeceg zakljucka:najveci uticaj na nas,konzumente stripova i tadasnje pubertetlije je bio taj da smo citanjem stripova u svoje mlade organizme tada uneli odredjene kolicine stamparske boje.Posle citanja stripova prsti su nam uvek bili sivi od olovne boje i te iste prste smo stalno gurali u usta.Olovo je visokootrovan teski metal koji se ne moze izbaciti iz organizma i moze da dovede do tezih mentalnih ostecenja.Direktan dokaz za ovu moju teoriju je iznenadno pojavljivanje mog drugara 2:09 za koga opravdano sumnjam da je upravo plod ponikao iz olovnog jajeta.Drugar star trideset godina.......

2:09

Vec izvesno vreme desava se jedna dosta cudna stvar.Malo,malo pa dobijam gosta u sred noci.Ne desava se stalno ali se desava dovoljno cesto da postajem pomalo zabrinut.Ide mi sve to pomalo na jaja,nisam bas toliko gostoljubiv da nekome ili necemu dam slobodu da mi se useli u po noci na gajbu.

Problem je sto ni ne znam ko je to,ni sta je to a desava se tako sto se probudim iz cista mira,nocu,tacno u 2:09.Nemam nekih problema sa spavanjem,nisam nikada ni imao,vise sam imao problema sa budjenjem,budilnik je moj zakleti neprijatelj.Budio sam se nocu i pre,normalna stvar,da soram,jer mi je pretoplo,jer sam nesto lose sanjao,da sprzim pljugu dve pa opet u krpe,itd.Jednostavno samo otvorim oci,mahinalno bacim oci na moj prastari elektronski budilnik sa radijom i na njemu uvek,ali bas uvek stoji krupnim crvenim brojkama 2:09.Isprva nisam tome pridavao znacaj,kontao sam slucajnost,bioritam,sta ti ja znam,medjutim ucestalo je,to je sad vec problem.Ok,ne desava se svako vece ali se desava dovoljno cesto.2.09,ne 2:08 ili 2:10,tacno 2:09,u dlaku,u vremensku dlaku.

Ne znam kako moj novi prijatelj 2:09 izgleda,ni sta hoce ni sta zeli,pojma nemam ni o cemu.Znam samo da je tu da me probudi,razjebe i rasani,to mu je valjda jedini zadatak,obaveza.Mala nocna misterija,veliko nocno smaranje.Posle takvog budjenja obicno vise ne mogu da spavam i obicno masem prvom jutarnjem suncu kroz prljav prozor u drustvu drugara 2:09 i pune pepeljare.