Olovni Letac

Pitam se da li se stripovi jos uvek citaju.Cini mi se da ne,tj citaju se manje nego pre,cita ih odredjen,posvecen krug ljubitelja stripa,citaju ih ljudi jednostavno zaljubljeni u strip sa puno strasti i ljubavi i sa nadom da ce u njima naci nesto novo ili oziveti nesto vec pomalo zaboravljeno,nesto sto im je nekad predstavljalo nesto znacajno u zivotu.Strip polako umire i ocigledan dokaz je taj sto ih vise nema u masovnoj prodaji i sto i kad se prodaju,prodaju se u tvrdim povezima,stampani na skupom papiru skupom stamparskom bojom.Stripovi za posvecene,stripovi za nekog,ne za svakog.

Mozda stripovi i ne umiru ali se menjaju,menjaju se pod pritiskom novih medija.Moja generacija je odrasla uz strip u vremenu kad na tv-u nije bilo tri stotine kanala,kad nije bilo PC igrica,kompjutera,interneta,Play stationa itd.Strip je bio tada sve to gore navedeno.Jedina mogucnost zabave a da nije tv na kojem nije ionako bilo nista osim tri kanala ili da nije obavezna skolska lektira.Politikin Zabavnik je bio uvertira za ulazak u carstvo stripova.Kasnije su stigli Lunov-Magnusovi stripovi u izdanju Dnevnika,pa Stripoteka i na kraju kult Alan Ford.Bilo je jos kojekakvih izdanja ali ova su za mene bila najvaznija.

Omiljeni strip junak mi je bio Srebrni Letac.Neverovatan lik koji me jos dan danas fascinira.Verovatno najsjebaniji lik u istoriji stripa,totalno u kurcu i to tako da sve boli.Srebrni Letac,frajer sa druge planete,pokusava da spase planetu Zemlju,pokusava da spase svoju dusu.Bespostedna borba protiv Galactusa,civilizacije koja hara svemirom,kojoj je Srebrni Letac prodao dusu da bi spasio svoju planetu i koji spasava Zemlju u nadi da ce svoju dusu povratiti.Srebrni Letac ili Sjebani Faust,nekako na isto dodje.Standardna prica u svakom stripu,borba izmedju dobra i zla ali ovde bez srecnog kraja,samo muka i grbavljenje u nedogled.Brutalno mocan je bio Letac,peglao je daskom kao pomahnitao,uredno je overavao i orbitu kad je trebalo,dobijao je bitke ali rat ne.Galactuse nije pobedio,dusu nije povratio i zbog toga je bio neverovatno tuzan.Svaku,ama bas svaku epizodu bio je uzasno tuzan,suze su se iz papira cedile.Kad i dobije bitku a dobijao ih je svaku epizodu on je i dalje bio tuzan.Bilo je tu i neke ljubavi i koliko se secam patio je on i za nekom cicom koja mu je nedostajala.Totalni pacenik,ok,to sa dusom je zaista malo zajebano ali cice su se uvek palile na surfere pa kao da nije mogao da savata nesto usput,krug,dva na dasci i eto nove ljubavi,kao nikad do tad.Patnja iz epizode u epizodu,pobeda iz epizode u epizodu,sto je vise pobedjivao to je bio tuzniji,pizdarija,kao da se bojao povratka duse,kao da se bojao kraja borbe i pobede.

Bilo je tu jos omiljenih strip junaka ali mrzi me da o njima dalje pisem.Letaca sam naveo zbog moje licne opsesije prema prici o njemu.Ostalo preskacem,ionako su o svemu tome napisane gomile knjiga,elaborata,studijskih radova,snimljeni su filmovi,napravljene video igrice......

Na kraju dolazimo do kardinalnog pitanja "kakav je bio uticaj stripa na omladinu?".Po mom misljenju gotovo nikakav.Stripovi su ostali samo ovlas zabelezeni u nasim limitiranim memorijama.Citali smo ih u pubertetu kad nista u sustini nismo kapirali i kad je citanje stripa zahtevalo intelektualni napor za nijansu veci od npr promatranja muvinog govanjceta na zidu.Nista pametno iz stripova nismo dobili,o zenama nista nismo naucili a tada nam je to bas trebalo,zene su u stripovima bile tek objekti koji popunjavaju prazan prostor.Lajt motiv svih stripova je bilo i bezrezervno drugarstvo glavnog i sporednog lika.Danas bi se to nazvalo latentnom pederastijom.

Kratkim ali vrlo inteligentnim i meni svojstvenim razmisljanjem dosao sam do sledeceg zakljucka:najveci uticaj na nas,konzumente stripova i tadasnje pubertetlije je bio taj da smo citanjem stripova u svoje mlade organizme tada uneli odredjene kolicine stamparske boje.Posle citanja stripova prsti su nam uvek bili sivi od olovne boje i te iste prste smo stalno gurali u usta.Olovo je visokootrovan teski metal koji se ne moze izbaciti iz organizma i moze da dovede do tezih mentalnih ostecenja.Direktan dokaz za ovu moju teoriju je iznenadno pojavljivanje mog drugara 2:09 za koga opravdano sumnjam da je upravo plod ponikao iz olovnog jajeta.Drugar star trideset godina.......

2:09

Vec izvesno vreme desava se jedna dosta cudna stvar.Malo,malo pa dobijam gosta u sred noci.Ne desava se stalno ali se desava dovoljno cesto da postajem pomalo zabrinut.Ide mi sve to pomalo na jaja,nisam bas toliko gostoljubiv da nekome ili necemu dam slobodu da mi se useli u po noci na gajbu.

Problem je sto ni ne znam ko je to,ni sta je to a desava se tako sto se probudim iz cista mira,nocu,tacno u 2:09.Nemam nekih problema sa spavanjem,nisam nikada ni imao,vise sam imao problema sa budjenjem,budilnik je moj zakleti neprijatelj.Budio sam se nocu i pre,normalna stvar,da soram,jer mi je pretoplo,jer sam nesto lose sanjao,da sprzim pljugu dve pa opet u krpe,itd.Jednostavno samo otvorim oci,mahinalno bacim oci na moj prastari elektronski budilnik sa radijom i na njemu uvek,ali bas uvek stoji krupnim crvenim brojkama 2:09.Isprva nisam tome pridavao znacaj,kontao sam slucajnost,bioritam,sta ti ja znam,medjutim ucestalo je,to je sad vec problem.Ok,ne desava se svako vece ali se desava dovoljno cesto.2.09,ne 2:08 ili 2:10,tacno 2:09,u dlaku,u vremensku dlaku.

Ne znam kako moj novi prijatelj 2:09 izgleda,ni sta hoce ni sta zeli,pojma nemam ni o cemu.Znam samo da je tu da me probudi,razjebe i rasani,to mu je valjda jedini zadatak,obaveza.Mala nocna misterija,veliko nocno smaranje.Posle takvog budjenja obicno vise ne mogu da spavam i obicno masem prvom jutarnjem suncu kroz prljav prozor u drustvu drugara 2:09 i pune pepeljare.

Zarez

Ponovo jedan od onih usranih dana.Rano ustajanje,mozak radi dvesto na sat.Nervoza,ne znam ni sam zasto.Misli totalno zbrkane,puno misli,samo lete kroz glavu bez smisla,bez reda.Nisam opsednut smislom i redom ali ne volim kada sam nervozan.Ispijanje espresa,jednog,drugog,treceg,cigarete,samo varim,setam se po stanu,bauljam,u gacama i strokavoj majici,bos,hladno mi je po nogama,stopala su mi ledena,nema veze,znojim se.Televizor vristi u drugoj sobi,masina vredno radi,pere,pere moje radno odelo,nema puno posla zadnje vreme za masinu.Ekonomska kriza,zabole me za ekonomsku krizu,kriza je stalno,svaki dan,svaku jebenu godinu,ekonomska kriza,socijalna kriza,ratna kriza,seksualna kriza,kriza identiteta,kriza jer nema krize,kriza kad je ima previse....

Zasto sam danas tako lud.Nema odgovora,mozda i bolje,ne treba kopati puno po sebi,ume da smori,ume da zaboli.Igra mi u zeludcu,mozda je samo od hektolitra kafe na prazan stomak,mozda i nije.Pisem,sve sa puno zareza,misli samo lete,ne mogu da ih saberem na gomilu.Frustacija rano ujutro?Nema razloga u sustini,nisam bolestan a ipak je tu.Bar sam oprao radno odelo,sa Persil deterdzentom i omeksivacem Silan.Volim miris deterdzenta u stanu,bolji je od ohladjenog duvanskog dima.Volim i kad mi kafa iskipi,lep zagoreo miris.

Sta raditi,da idem u park,da se prosetam.Bezveze,ne mogu cak ni batina dobiti u parku,park je rezervisan u ovo doba dana za majke sa decom,penzionere,dzogere,ljubitelje kucnih ljubimaca.Jedino mogu u govno da ugazim,kazu da to donosi srecu,nisam siguran.

Ne mogu da citam,ne mogu televiziju da gledam.Da citam nemam ni sta.Od televizije mi ide vec kiselo,nema nista,nesrece,ubistva,ratovi,sranja,zabole me za sve to,zabole me sto tamo neko puca,gine,umire,zabole me sto je u nekoj vukojebini pao avion sa 164 putnika i 5 clanova posade.Zabole me i za nove inicijative za suzbijanje svetske ekonomske krize i za to sto je Ban Ki Mun generalni sekretar Ujedinjenih Nacija povodom necega,negde, izrazio zabrinutost.Mnogo mi je bitnije da stavim zarez na pravo mesto,bitnije od raskomadana 164 putnika i 5 clanova posade.

Podne je,nabadam slova po tastaturi,besno,puno gresim,mala,velika slova,razmaci,vremena.Sa zarezima nemam toliko problema.Trebace mi vecnost da sve ispravim i stavim na mesto.Ne volim da prepravljam i ispravljam,to onda vise nije to.Narocito ne volim da brisem i pisem nove recenice,lenj sam za tako nesto,ne vidim cilj prepravljanja.Sta izbacim iz sebe to je to,kao kenjaza,niko normalan ne vraca govno u sebe.Pa ni nenormalan

Gladan sam,idem da jedem,proces se nastavlja,hrana unutra,hrana napolje,danima tako,godinama.....

Radosno detinjstvo

Voleo sam moje prvo zabaviste,zabaviste na Limanu 1.Malo toga se u stvari secam ali se secam nekih lepih stvari.Znam da je bilo puno svetla,bilo je blizu kuce i trebalo je proci samo sto-dvesto metara podklobucenog betona od zgrade do zabavista.Imali smo veliko dvoriste sa nekom skrnavom travom,prasnjavo,peskovito.Dvoriste bas nisam voleo,lepse je bilo unutra.Imali smo veliki dnevni boravak sa velikim prozorima,imali smo i malu kinu dvoranu gde su nam jednom nedeljno pustali crtane filmove sa projektora.Mislim da su imali samo jedan ili dva filma,Tom i Dzeri valjda ali to meni nije smetalo.Vaspitacice su bile gotivne i deca su bila gotivna.Jednom su vaspitacice organizovale pravi mali logor unutra sa sve satorima i logorskom vatrom.Moguce da je bio neki Dan Republike ili Dan Armije,sve u svemu bio je neki Dan.Namestaj je sklonjen,od cebadi su napravljeni satori a vatra je bila sijalica iznad koje je bio providan crveni celofan a okolo neko granje i cepanice.decaci su bili bombasi i kuriri a devojcice naravno bolnicarke(bile su suvise male da bi bile sekretarice).Dnevni boravak je bio zamracen,vatra je gorela,bilo je bas onako kao u sumi.Onda su usla dva lika,odrasla,u nekakvim uniformama i poceli da nam nesto pricaju.Ne secam se sta,mislim da su bili vojnici,imali su i neke puske,prave ili lazne.Jako je to bilo uzbudljivo i jako zajebano zbog toga sto smo bili nocu u logoru,vatra je mogla da se ugasi,vukovi su mogli da nas pojedu.Srecom imali smo puske,iskusne borce,vaspitacice su bile tu negde a i kuca nije bila bas tako daleko....

***

Nisam voleo moje drugo zabaviste.Moji su dobili drugi,veci stan a ja sam dobio drugo mracno zabaviste.Stara velika kuca,zelena tada,zelena jos dan danas u ulici Laze Kostica.Velika ajnfort kapija,neke sobetine,neki hodnici,neki polumrak.Stara kuca,stambena a ne zabaviste,bez kino dvorane,sa trpezarijom u podrumu.Vaspitacica jedna jedina,crnokosa,kratko osisana,Ljilja mislim da se zvala,mlada i nervozna,izdrkana sto mora da se zamlacuje sa balavurdijom dok napolju tece zivot,tece njena mladost.Ne da nisam voleo novo zabaviste nego sam ga mrzeo,mrzeo sam Ljilju,mrzeo sam decu,mrzeo sam mamu i tatu sto mi to rade.Tata me je svako jutro vodio do zabavista,peske,nije bilo daleko,kroz Sremsku pa do Laze Kostica,negde oko sredine.Isus je jednom prosao put do Golgote pa se oko toga isplela citava istorija,ja sam moj put prelazio svaki dan pa nikom nista.Svaki jebeni dan se moj tata sa mnom natezao a i ja sa njim,svaki jebeni dan sam na relaciji izmedju "Sidra" i "Radionice za izradu kora za pitu i gibanicu" vlasnika Mazlami Dzabira povracao iz sve snage.Moji su morali ujutro da me nalivaju i kljukaju hranom jer su znali da cu da peglam,pa da imam sta,da ne pokidam i sebe i zeludac na prazno.Igracke su bile uzas,neke drvene kocketine i drugi raznorazni aritmeticki oblici,teske,velike,braon boje,izgrebane i jako je bolelo ako vas neko time pukne po glavi.Ne secam se dece,nisu me interesovala,nisam zeleo njihovo drustvo,njihovu igru,kocku u glavu.Decaci su se igrali,lopta ovo ono,devojcice lutke valjda a ja sam bio sjeban.Ne znam da li sam se igrao,verovatno jesam onako preko kurca.Uzinali smo u podrumu.Kajzerice sa salamom ili sa puterom i dzemom.Caj ili bela kafa pride,iz velikih plasticnih belih solja.Bela kafa je bila vrlo ukusna.Mali stolovi za decu sa jos manjim stolicama,sve sareno da bude veselo.Mislim,bas je bilo veselo,izrazito veselo,neponovljivo veselo.

Jednom mi se jako pripiskilo(mala deca piske,ljudi pisaju) u toj neponovljivo veseloj podrumskoj trpezariji.Nisam mogao da izdrzim vise i pitao sam tetkicu koja nam je spremala uzine gde mogu da piskim.Bilo je bas gusto,obicno sam trpeo sve to jer sam mrzeo i WC ali taj put je bilo kriticno,nisam zeleo da ostatak dana provedem sa mokrim pantalonama.Dobra tetkica me je odvela do WC-a tu u podrumu,WC-a za personal,za odrasle.Hodnik,vrata,WC,mala prostorija,tek toliko mesta za solju i da se zatvore vrata,tamni zidovi,sa plafona visi gola sijalica na zici.Kao iz jeftinog horor filma.Solja prljava,sa onom platformom za promatranje otpadnog produkta.Nikad nisam shvatao ljude koji imaju takve solje.Sta tu ima da se gleda i studira,mislim sta treba,da se odrzi pozdravni govor,odsvira rekvijem,sta?Svejedno laknulo mi je sto mogu da se ispraznim.Hrabro sam zakoracio prema solji i onda sam video to.Na jebenoj platformi je lezalo polozeno,savrseno zakrivljeno ogromno crno govno odraslog coveka.Skamenio sam se,uplasio sam se,prenerazio sam se,sve sam se.Momentalno mi se vise nije piskilo.Bio je to veliki sok.Znaci to je produkt odraslih.To je proizvod stomaka i zivota Ljiljinog,tetkicinog iz trpezarije,mame,tate,cike iz trafike koji mojoj mami svaki petak prodaje Politikin Zabavnik,Mazlami Dzabira vlasnika "Radionice za izradu kora za pitu i gibanicu",proizvod velikih.Tako cu i ja kad porastem,sto veci covek,veca govna za sobom ostavlja.Totalno sam se bio skenjao,koji bednjak.Shvatio sam najzad bio i to moje maltretiranje sa zabavistem i povracanje i trpezariju i celu tu dramu.Jednostavno nikog nije bilo briga zasto ja sve to prozivljavam kako prozivljavam.Bitno je da se monstrum iz sebe istera,to je bila poenta,isteraj cudoviste,isteraj djavola,zivot prolazi sam od sebe.

To su bili prvi koraci prema cudesnom svetu odraslih,koraci zbog kojih nikad nisam zeleo da stignem na cilj.

Smrt bioskopa

Pre nekoliko meseci zatvoren je bioskop Arena,poslednji novosadski bioskop.Kazu otvorice ga kad se srede racuni,poplaca sta je ko kome duzan i tako dalje.Ne verujem,sve su to prazne price.Veliki bioskop,veliki prostor ostavljen na milost i nemilost nekoj bitangi iz uprave grada koja ce ga prodati ili uvaliti kumu da to malo prepravi pa otvori trzni centar ili vec tako neko sranje sa profitabilnom namenom.Grad bez bioskopa je kao i selo bez crkve.Novi Sad je bez bioskopa i to je cinjenica,grad koji sebe vrlo pretenciozno naziva srpskom Atinom ostao je bez hrama kinematografije.Novi Sad je jedna obicna prasnjava panonska palanka,bio i ostao kad je dozvolio sebi tako nesto,grad koji je do pre samo dve decenije imao pet ili sest bioskopa sada nema ni jedan.Pitanje je ko je kriv.Krivi su svi.Kriva je uprava,krive su gradske vlasti a krivi su i gradjani jer nisu digli galamu zbog toga.Necu da ulazim u to ko, sta i kako i zbog cega,bioskopa vise nema i tacka.

Obozavam,tj obozavao sam da idem u bioskop.Voleo sam tu magiju velikog prostora,velikog platna,velikog zvuka,guzvu i gomilu i tremu pred film i nestrpljenje koje me je uvek napadalo dok se pustaju reklame ili najave za sledeci film i kad se gase svetla i kad se svi smeju ili placu ili kad neko nesto dobaci pa se pola bioskopa valja od smeha,voleo sam to kolektivno svrsavanje,orgazam mase.Bio je to teatar na platnu i teatar u publici.Dva filma u jednom.Veliki filmski hitovi su se sa nestrpljenjem mesecima unazad cekali a onda odmah posle nove godine Fokus.Borba za karte,ko ce prvi gledati.Ako niste imali srece ili neke veze da dodjete do dobrih karata sledovali bi vas prvi redovi do platna u parteru.Nema veze bitno je da se film gleda,nema veze sto zbog blizine pola niste videli a kamoli ukapirali i nema veze sto vam je posle toga tri dana muka jer vam je sjeban centar za ravnotezu.Bitno je da se gledalo,da se tamo bilo.Ratovi Zvezda,Lovac na jelene,Ajkula,Apokalipsa,svi ti filmovi bez bioskopa bi prosli pored nas kao lagana letnja promaja,ovako ne samo da smo ih videli nego smo ih i osetili zahvaljujuci bioskopu.Moda,trendovi,stilovi su se formirali zahvaljujuci bioskopu,svi su zeleli da lice na De Nira iz Lovca a niko na Freda iz Kuma.Horde novosadskih pankera su okupirale Arenu kad se prikazivao Rude Boy,horde novosadskih siparica su okupirale Arenu kad se prikazivao Top Gun.Velika dogadjanja su se vrtela oko bioskopa a i ona mala.Bezanje iz skole pre podne pa na matine u Narodni.Posle filma u podne u centru cigani su se uvek peglali posle filma,bar tri,cetiri sasvim legalna naslednika vec ohladjenog Bruce Lee-ja.Devojke su se izvodile u Jadran,tamo su bili oni suptilniji filmovi,cesto sa malo tezim temama,sedista udobna a i mrak je bio nesto mracniji.Letnji na tribini je bio posebna prica,moglo je da se pusi,moglo je puno toga a mogla je i kisa da pada.

Sve je to tako bilo nekad a sad svega toga vise nema.Steta,tuzan sam zbog toga,svestan sam da su dosla neka nova vremena i da je sve to zrtva necega sto neki nazivaju progres a ja nazivam veliko govno zapakovano u sareni krep papir sto dobija fleke ako ga jako stiskas.Jednostavno samo sam tuzan zbog bioskopa,zbog toga sto ih je smrt pokosila i mogu samo da dodam nek ide sve to u kurac krasni.

Fotelja

Komad namestaja cija je osnovna i jedina namena da je odredjen za cisto uzivanje.Krevet je za spavanje,uglavnom,sporet za spremanje hrane a ostalo necu ni da spominjem.Njeno velicanstvo fotelja je presto hedonizma i bez fotelje stan makar kakav da je jednostavno nije potpun.Fotelja mada sluzi samo za sedenje ima visestruku namenu,u fotelji mozete citati neku knjigu,iz fotelje mozete gledati kroz prozor negde gde je sve lepse,u fotelji se mozete smejati ili plakati,u fotelji mozete jesti,cigareta u fotelji ima poseban ukus a iz fotelje mozete i pomno promatrati imaginarnu tacku na zidu kao da je to najvaznija stvar na svetu.Fotelja pruza osecaj izolovanosti,caura,jer onaj ko sedi u fotelji sedi uglavnom sam i samo od njegove dobre volje zavisi da li ce mu u istoj neko praviti drustvo.Fotelja je pravljena za jedinku.

Fotelja ima raznih ali ja nekako najvise volim one fotelje iz sedamdesetih godina dvadesetog veka.Velike i nezgrapne,zauzimaju puno prostora,uzasno su dizajnirane i obicno su bile presvucene nekim materijalima koji sa ukusom veze nemaju ali su zato bile neverovatno udobne.Obicno su bile servirane u paketu od dva komada,regal "visoki sjaj" sa bifeom,rupom za tv i prostorom za dva kubika Kardeljevih ili Brozovih sabranih dela koje niko nije citao,malim stocicem,niskim i neupotrebljivim sa kojeg da bi nesto uzeli morate da se savijete tako da vam nesto gadno skljocne u kicmi i na kraju trosed koji se po potrebi razvlacio za spavanje i koji da je Spanska inkvizicija imala u svoje vreme brze bi obavila posao.Gobleni na zidu i to je to i kad se sav taj kompletic lepo spakuje u sobu obicno bi se ponosni vlasnik-dekorater malo zamislio i pocesao po glavi zbog pitanja koje se samo po sebi nametalo "a da se nisam malo zajebao".Onda bi tako umoran i zabrinut seo u fotelju,osetio cari udobnosti a namestaj bi ostao tu gde je bar sledecih trideset godina ili dok se ne bi sam od sebe raspao.

_____________________________________________________________

Autor fotografije je moj drug Grba i ovim zelim da mu se izvinem sto sam je uzeo i beskrupulozno iskoristio i postavio na blog bez pitanja.Hedonizam nosi u sebi i odredjenu dozu sebicnosti a ova rubrika je posvecena hedonizmu pa eto sad....oprosti Grba,bilo je ovo jace od mene,slab sam karakter.